Neuspeli ratluk, drugi put

Joooj, ne ide mi ovaj ratluk nikako, a ja zapela pa bog. Drugi pokušaj je bio ipak napredak u odnosu na prvi, ali je krajnji rezultat nažalost bio loš. Moram sad malo da iskuliram, pa ću probati još jednom, kroz par nedelja, nemam sad želju da žurim. Ako omanem i treći put, svečano ću objaviti da odustajem :)

Ovaj put sam krenula da pravim prema receptu sa Coolinarikinog foruma. Sve vreme sam pravila paralelu sa dva recepta na engleskom na koje mi je ukazala Palachinka (link i link). Baš sam studiozno prišla svemu, preračunavala cups u grame i obrnuto, i mislila sam da ovaj put nema šanse da pogrešim.

Pre svega, odnos sastojaka u ova tri recepta (Coolinarika forum, engleski recept 1, i engleski recept 2) je sličan, i drastično se razlikuje od Snecinog recepta po kome sam radila prvi put. Naravno, ne tvrdim da Snecin recept nije u redu, ali definitivno se dosta razlikuje od drugih. Interesantan detalj mi je da je ovaj drugi recept ostavila osoba pod nickom Snena. Jedno slovo razlike u nicku (Sneca - Snena), i jedan litar vode razlike u receptu. Slučajnost, sličnost, različitost, simpatično...

Šećer (750 g) i vodu (250 ml) sam stavila da se kuva. Kaže, treba da bude gust sirup. Dobro, gust će biti svakako sa toliko šećera, ali dokle da ga kuvam? Na prvom engleskom linku kaže da sirup treba da dostigne soft ball stage ili 115°C. Ja nemam taj kulinarski termometar ali sam se setila da sam na Coolinariki videla neki trik kako se proverava soft ball status. Nisam imala spajalicu, naročito ne neku koju bih komotno umočla u šećerni sirup, ali sam našla dršku metalnog rendeta (naučite me kako se reč rende menja po padežima!) na čijem kraju je rupa, i to mi je poslužilo za duvanje balona od sirupa. Jednom je izašlo nešto nalik na balon, sledećih n puta se samo raspršilo, ali ja sam smatrala da je sirup dovoljno kuvan jer ne bi trebalo da se karamelizuje. Gledala sam i na sat - pet minuta je trebalo da sirup provri, i još pet minuta da dobijem taj jedan balončić. Znači, ukupno 10 minuta kuvanja.


150 g gustina, tj. kukuruznog skroba sam razmutila sa litrom vode, vodu dodavala malo po malo, ne sve odjednom. Tu mešavinu sam dodala sirupu i sad je je još ostalo da kuvam, mešam, kuvam, mešam, kuvam, mešam... i tako dok masa ne počne da se odvaja od šerpe, tačnije da otpada sa kuhače. Nisam baš sigurna da mogu da kažem da znam kako izgleda nešto što otpada sa varjače/kuhače, ali pretpostavljam da to znači da cela stvar treba da bude gusta, a ne da curi. Zamišljala sam neku gustinu poput pudinga iz kesice ili još gušće.


Od momenta kad sam sastavila šećerni sirup i mešavinu vode i gustina prošlo je 20 minuta i smesa je počela da se steže. Prvo je izgledalo kao da počinju da se stvaraju želirane grudvice, a onda je cela masa postala gusta.


Ova faza je nesumnjivo kod mene izazvala veliku radost, jer prošli put nije bilo govora o stezanju tokom kuvanja. Kuvala sam neprestano mešajući čitav sat, dostigla priličnu gustinu i smatrala da je to to. Dodala sam malo sirupa od pomoranže za boju i ukus. Izlila sam sve na pleh obložen papriom za pečenje i ostavila da se stegne.



I steglo se lepo, baš je delovalo uspešno. Prevrnula sam želiranu tablu na poslužavnik i isekla kocke. Sve je bilo lepo, tekstura fina, ličilo je da će od ovoga ispasti solidan ratluk. Probala sam jednu kockicu i bila prilično zadovoljna. Moja kockica je bila mekša nego što je kocka industrijskog ratluka, ali probala sam i ratluk domaće proizvodnje koji je bio dosta mekši od industrijskog, i moja kockica me baš podsetila na tu verziju.


Ovde već deluje da je sve super, i šta bi sad moglo da podje po zlu? Medjutim, zaplet tek počinje :) Prah šećer! Sad je samo ostalo da svaku kocku uvaljam u prah šećer i poslažem na tacnu, naravno samo u jednom sloju, i the-end! Ali prah šećer je bio taj koji je pokazao manjkavost mog ratluka, i koji me je ubedio da sam opet negde, d'izvinete, za$rala.

Kockica uvaljana u prah šećer ubrzo počinje da se znoji. Isprva je tek malo vlažna, posle pola sata je solidno mokra, a nakon sat-dva se bukvalno cedi! Prah šećer je izvlačio vodu iz kockica, i pravio čorbu na poslužavniku. Jooooj, jako sam se razljutila, JAKO!


Pa šta sad da radim? Dala sam im još jednu šansu, jer mi se učinilo da su se gornje površine kockica malo zasušile i da se napravila neka vrsta korice. Svaku kocku sam ponovo uvaljala u prah šećer veoma obilato, sada čak pomešan sa malo gustina (tako je pisalo u jednom od ona dva engleska recepta), misleći da će možda i ostale stranice dobtiti koricu ako ih ostavim dovoljno dugo na vazduhu. Napominjem da sam kocke držala strogo odvojeno, da se nikako ne dodiruju. Ali ništa od svega. Dodatno valjanje u prah šećer je rezultiralo još većim cedjenjem kockica, naravno ne istog trenutka nego kroz sat-dva. Ukupno je otišlo oko 200-250 g prah šećera na dve ture valjanja.




Moja ratluk čorbica me navodi jedino na misao da smesu nisam kuvala dovoljno dugo. Da je sva ta voda izašla kuvanjem, valjda ne bi posle tražila izlaz kroz prah šećer?! Mada mi je i dalje potpuno fascinantno koliko su kocke same za sebe bile suve i postojane, pre valjanja u prah šećer. Čak sam nakon peha par kockica isprala pod vodom i ostavila na drugoj tacni - ostale su savršeno suve i svoje, mada bez prah šećera nisu vukle baš previše na ratluk.

Probaću još jednom, doduše kad malo zaboravim na sve. Dva poraza za redom me baš ne motivišu da odmah doživim i treći. Pokušaću da ratluk masu kuvam duže, da bude stvarno gusta-gusta, da je moram razmazivati po plehu a ne samo sipati i protresti.

A dotle, odličan je i kupovni :)

- - -
I evo ga, pa meseci kasnije, treći pokušaj i - treća sreća!