Uskrs

Srećan Uskrs!

Strpljen, spašen - kaže jedna izreka. Mene danas ni sam Isus ne bi spasao, toliko mi je sve išlo naopačke i toliko sam se u više navrata ljutila i besnela na svoju nespretnost.

Nisam neki vernik. Praznike tipa Uskrs i Božić smatram tradicijom, oseti se neka specifična atmosfera u vazduhu tih dana, lepo je kad se ljudi nečemu raduju i trude da praznične dane provedu malo drugačije nego obične. Ali nemam neki baš specijalan osećaj da je Uskrs ovo, a Božić ono, a nešto treće nešto treće. Bez namere da ulazim u teme verovanja, religije, boga i sl, moram da naglasim da ima nečega što me tu istinski privlači, a to je duhovna muzika. Pevala sam nekoliko godina u crkvenom horu, i to me je zaista punilo energijom. Nedeljom, nakon otpevane Liturgije sam znala da budem tako lagana, kao da bih pevanjem iz sebe istisnula probleme i tmurne misli. Bez obzira što ni približno nisam znala, a ni danas ne znam, "priču" u podlozi.


Za nas su to porodični praznici, i uvek mi idemo kod muzevljevih. Ja se naročito radujem tim druženjima, jer se tada bake otimaju oko dece a mi na miru možemo da ručamo, pričamo, odmaramo. Ja obično nešto umesim pa odnesem, kad me već sve drugo čeka na gotovo. Prošle godine sam pravila koku od testa kao i korpu (kokino gnezdo) i bila sam bas zadovoljna.

Prošlogodišnja koka

Ove godine za Uskrs smo išli kod mojih roditelja, i ja sam mami rekla da ne kupuje hleb jer ću doneti koku-pogaču, kao i mini-projarice koje su postale obavezne kad god idem na ovakve proslave.

Od testa je trebalo da napravim korpu, u koju bih stavila jaja pa odozgo postavila koku da leži na njima. Prošle godine sam uspela, i nisam uopšte mogla da pretpostavim da sada mogu da zabrljam totalno.

Prvo, korpa. Korpu sam napravila od polovine pripremljenog testa. Jedan manji deo razvila u krug pa pokrila dno metalne činije, a ostalo uplela u dugu pletenicu i nalepila uz obod dna činije. Pletenicu i dno sam sastavljala "štipanjem" testa. Kad sam stavila da se peče pletenica je na dva mesta počela da se odlepljuje i klizi, ja izvukla napolje da probam nešto da podmetnem pod taj deo pletenice da ne kljokne skroz, medjutim nisam ništa uspela samo se opekla kad sam neoprezno dodirnula činiju koja je bila modla za moju korpu. Ništa, vratim da se peče, pa kako bude. Ajd' što je pukla, to sam već prebolela, ionako ću morati da imam neku tacnu ispod pa neće ništa da pobegne, al' što mi se sve zalepilo za činiju i što sam totalno razdrljala dno korpe sa unutrašnje strane, uhhhhhh!!! Tu sam prvi put poželela sve da frknem u kantu!


A onda koka. Koka se pravi tako što se testo razvije u valjak, pa se bukvalno veže u čvor, Jedan kraj čvora treba da bude kokina glava, koja se malo još sredi zasecanjem kreste i kljuna, a drugi kraj čvora treba da bude kokin rep, koji se spljošti i rasecka na trake. Prošle godine sam koku pekla na ravnom plehu, samo sam imala neku foliju podmetnutu pod rep, da bi rep stajao onako malo podignuto. A sad sam, ne znam ni sama zašto, smislila da koku pečem baš u činiji, valjda da kao bolje pasuje na onu korpu i da dobije kružni oblik. Ajaoooj, to je na sve ličilo samo ne na koku, ne mogu čak ni sliku tog užasa da postavim, da se opet ne nerviram! Ustvari, onaj ko nije znao da je to trebalo da bude koka mogao bi da se zapita što sam namerno pravila kvrgavu pogaču!

I sad, kulminacija. Projarice. Projarice koje pravim milioniti put u životu, maltene žmurećki i bez ikakve šanse da ne uspeju. Smutim, sipam u mini muffin kalupe, stavim da se peku. Kroz 15 minuta već treba da ih vadim, a one sirote k'o pljoske! Komotno sam zaboravila da sipam prašak za pecivo, pa su mi projarice ostale ravne! To je već bilo previše, od siline psovke probudila sam dete koje je spavalo, ma, besna, besna! Izvučem ja te projarice, zamutim nove i stavim da se peku, ovog puta sa praškom za pecivo.

Ipak, mrvicu utehe sam našla u ukusima, kao i novom saznanju u vezi projarica. Iako bez praška za pecivo, projarice nisu uopšte bile tvrde ni zdudane. Nisu imale onu rupičastu teksturu iznutra, ali su ipak bile meke, i tople ali i hladne! Mislim da bih ponekad mogla i sa namerom da ih napravim ovakve.


A koka... Po meni, bez preterivanja, najlepše hlebno testo koje sam u životu jela. Sa mlekom, puterom i limunovim sokom, pečeno u rerni u kojoj sa dna isparava voda iz male posude, pecivo ima neverovatno tanku i finu koricu, i savršenu mekoću unutra (recept, ispod slike). Koku je mama odmah isekla na kriške i iznela kao bilo koji drugi hleb. U meni se javilo neko zadovoljstvo što koku vidim raskomadanu ;) Nema ko nije komentarisao mekoću i ukus, testo je stvarno fantastično.

Deda pokušava da okupi unuke za slikanje

Strpljen, spašen. Ovaj deo još moram da uvežbavam...