Majonez i jabuka

U osnovnoj školi najbolja drugarica mi je bila Madjarica, Kinga Pallos, devojčica čiji su roditelji radili u madjarskoj ambasadi u Beogradu. Njen tata je bio kuvar u ambasadi, pa je sa porodicom došao na četiri, tj. pet godina iz Budimpešte u Beograd.

Kinga i ja smo delile klupu od drugog do šestog razreda. Ona je bila malo drugačija od ostale dece. Osim što je svima bila neobična jer je bila stranac, imala je drugačije navike. Za užinu je uvek donosila sendviče koje niko nije želeo da proba. Osim mene :) Kada sam prvi put zagrizla šnit sveže jabuke izmedju dva tanko isečena parčeta belog hleba namazana samo majonezom, nisam baš bila oduševljena. Ali posle dva, tri zalogaja shvatila sam da mi se takav sendvič zapravo svidja, i nadalje bih rado menjala pola svog šunka-sir sendviča za pola njenog. Sećam se i da je Kinga donosila sendviče umotane u providnu plastičnu foliju, koja u ono vreme nije postojala da se kupi kod nas. Svima je ta folija delovala kao nešto fensi, naspram klasične aluminijumske u koju su bile pakovane naše užine.

Kinga je neverovatnom brzinom naučila srpski, ni dana nije išla na dopunsku nastavu, znala je jednako latinicu i ćirilicu, bila je odličan djak, a u petom razredu je ostalima pomagala oko gramatike i pravopisa. Kada se Kinga vratila u Madjarsku, neko vreme smo bile u kontaktu - znam da je tamo upisala hrvatsku gimnaziju, da se u njoj zaljubila u profesora francuskog zbog kojeg je čekala da postane punoletna i prestane da mu bude djak i ostvari vezu sa njim, znam da je studirala francuski jezik i književnost i živela u nezvaničnom braku sa tim svojim profesorom, da je spremala Ph.D, i posle je naše prijateljstvo palo u zaborav. A tako i moja navika da pojedem sendvič sa majonezom i jabukom.

Dok sam noćas u sitne sate mućkala Selminu paštetu od džigerice sa jabukom, koja mi je, čim sam je ugledala, izazvala glad i želju da je probam ODMAH (i odlična je, Selma, hvala!), setih se i jabuke sa majonezom, neobičnog ali ukusnog punjenja za djački sendvič. Setila sam se Kinge i njenog tate, setila sam se naše "sveske za dopisivanje" koju i dan danas čuvam, a koju smo naizmenično nosile kući, jedan dan jedna, drugi dan druga, i u njoj, pišući jedna drugoj, ostavile zabeležena naša razmišljanja iz tog nekog uzrasta od 11-12 godina. Kad sad prelistavam tu svesku shvatam koliko je Kinga bila zrela za svoj uzrast, a koliko sam ja bila blentava : /

Jutros su moji momci doručkovali hleb namazan do pola paštetom, a od pola majonezom, sa kriškom sveže jabuke odozgo. Mimo mojih očekivanja kombinacija se svima dopala, iako su svi prvo pojeli deo sa paštetom ;)

Jabuku u ulozi salate za sendvič saljem Andrei, autorki bloga Shangri la Food, koja je u decembru 2009. bila domaćica igre ajme, koliko nas je! i zadala jabuku za temu. Igru je pre godinu i po dana pokrenula Snjezana sa bloga Dalmacija down under.

- - - - - -
03. 01. 2010 update:
nakon što je moja drugarica Ceca pročitala ovaj post, potražila je Kingu na FB, i pronašla je! Ja sam obrisala nalog sa FB odavno, ali sada sam ga reaktivirala, i upravo sam razmenila poruku sa Kingom! :) Božeeeee, koja navala nostalgije i nekih divnih osećanja, ovo je čudo!