Ćufte u sosu by Babić i sinovi

Moj dragi voli da kuva. Onda kad niko više nije očekivao da će se u njemu javiti ikakva želja da nauči da skuva išta osim kafe, na pragu svoje četrdesete, desilo se da je probao, shvatio da mu uopšte ne ide loše, i malo po malo, skroz navukao na kuvanje. Voli da sprema kuvana jela, i ono što na neki način spada u klasiku, čorbice, paprikaš, ajmokac, ćufte u paradajz sosu, punjene paprike, grašak, pasulj, testeninu i razne sosove, zatim pohuje meso, puni batake (ja nikada nisam!), nedavno me iznenadio lovačkim šniclama za koje sam bila sigurna da neće ispasti dobro, a bile su savršene... Nisam sklona da hvalim nekoga ili nešto tek reda radi, pa tako i ovaj put - nije što je moj, ali čovek zaista odlično kuva!

Njegov izvor recepata je isključivo net. On sam traži recepte, ništa se ja tu ne mešam. Mada me uglavnom niko i ne pita :) Tako se desi da dodjem kući i zateknem Gaginu gibanicu, Minjine punjene paprike, Brankinu perfektno pohovanu piletinu... Ako rezultat bude dobar, odštampan recept ide u njegovu fasciklu. Koju sam ja oformila, inače su papiri bili svuda po kući. Ahm... Pa moram naći bar neku svoju zaslugu za njegovo dobro kuvanje :)

Jedan od recepata koji je prvi dospeo u tu fasciklu su ćufte u paradajz sosu. Pošto ih dragi zaista pravi odlično, a i pokazalo se da deca jako vole ćufte na ovaj način, ovo jelo je postalo njegov specijalitet.

On je taj koji čuva decu, i pravi ćufte, pa mama koja radi i dodje kući kasno na gotov ručak/večeru zapravo i ne zna kako je priprema ovog jela postala jedan mali ritual u kome učestvuje ceo muški deo porodice Babić. Sečenje luka je prvi deo pripreme u kome učestvuju i deca. Tačnije jedno dete, ono mlađe, vrckastije, koje se gura svuda i koje bi da je totalno samostalno još od svoje druge godine. Njemu tata da neki tupi nož i on kobajagi seče luk. Poneku krišku i odvali, nije to baš sečenje, ali tačno skida pokrete od tate i pokušava da ih ponovi. Obavezan deo opreme su naočare za plivanje, koje malo sprečavaju plakanje. Simpatično je što te naočare nisu nikada videle vodu, ali nema veze, važno je da imaju neku upotrebnu vrednost :)

Dalje dragi radi sam, dok na red ne dođe modelovanje mesnih loptica. Oduševilo me kako tata podeli deci poslužavnik na zone, pa svako radi na svom kraju, a formirane ćufte kasnije stavljaju na sredinu.

Dakle, sada uskače podmladak, i svi zajedno prave ćufte. Mnogo sam se raznežila što sam fotoaparatom uhvatila jedan takav trenutak, jer obično i ne prisustvujem njihovoj pripremi ručka, pošto sam na poslu. Ovo se događalo o vikendu, i prvi put sam mogla da vidim kako sve to izgleda.

Moram priznati da oni naprave malo više krša nego što sam ja u stanju da svarim, pa je možda i dobro što ne gledam to svaki put :) Sa druge strane, uz mene bi deca bila daleko manje uključena u neke stvari oko pripreme hrane, pa mi je zapravo drago što je tata tu dosta ležerniji, i što je deci  zanimljivo. Nije to samo zabava, na neki način deca sada stiču određene navike, kao i svest o tome da kuvanje nije samo mamin posao.

Ćufte koje deca oblikuju liče na sve samo ne na kuglice, ali ništa to ne smeta, prilikom prženja se malo učvrste, a sad, što se oblika tiče, bože moj, nisu za izložbu :) Dalje, tata-Babić prži ćufte i pravi sos, pa sve zajedno krčka još malo, i gotovo.

Umem ja često da kukam kako posle jednog ručka koji on skuva ima sudova kao da sam ja kuvala tri dana, a o uprskanom šporetu, pločicama, pa i malo široj okolini da i ne govorim. Ali, ovaj put me je zaista totalno iznenadio kako ekonomično prlja sudove kad pravi ćufte. Sve radi u jednom tiganju. Prvo izdinsta luk. Luk stavi u meso, a ostaje mu tiganj sa nešto ulja. Dolije još malo ulja, pa na istom tiganju prži ćufte. Izvadi ih u vanglu, pa opet u istom tiganju napravi sos (to je onaj dublji tiganj, zapravo plića šerpa, recimo 8 cm visoka), i vrati ćufte unutra. E sad, ne bih da cepidlačim i brojim sudove korišćene u pripremi koja prethodi prženju, nego tek tako pominjem, da ne ispadne sad da je čovek idealan (moram jednu ovakvu rečenicu da dodam, pošto će i on ovo pročitati, pa da se ne razmazi previše).

I tako. Ja sam prestala da pravim ćufte. Ništa moje nisu bolje, zaista. Zapravo, dragi kuva većinu tih klasičnih jela, a moje je da eksperimentišem sa novim stvarima. Kaže mi jednom prilikom, pomalo ljut što sam tri sata provela u kuhinji pa još sat u fotografisanju i onda j još par sati u sredjivanju slika i pisanju posta, jer, jel'te, puno vremena trošim na sve to.

- TI kuvaš za publiku, a JA da bismo jeli!

Nije mi bilo baš svejedno, iako je jednim delom bio u pravu, svesna sam ja da nekad potrošim jako puno vremena na sve ovo oko bloga, ali izvadih se nekako.

- Pa, to što JA kuvam za publiku (čujete li promenu boje glasa, dok ironično citiram njegovu ironiju?) opet na kraju MI pojedemo!

Nije neki izgovor, priznajem, ali makar je istina :)

Recept je ovde. Jedina izmena je što u sos stavljamo litar paradajza, a u receptu piše pola litra. Nama je malo pola litra, na onu meru mesa, mora sosa da ima dovoljno.