Pivo II

Kao što sam u prethodnom postu obećala, otišla sam u Maxi i donela 12 vrsta piva. U korpu sam stavila skoro sve što se našlo na rafu, na delu sa flašicama od 0,33 l. Tu je bilo deset svetlih i dva crna piva. Na kasi sam pobrala par neskrivenih izraza muške zadivljenosti, iskazane sjajem u očima dok šetajućim pogledima pretrčavaju od korpe, do mog lica, pa nazad do korpe, sa obaveznom kratkom proverom atributa negde na polovoni te visine.

Dođoh kući, i moja samonametnuta uloga pivskog somelijera je mogla da počne. Iako bi pravi test bio da sam sve flašice otvorila i piva probala naizmenično, nisam smela da se odlučim na taj pristup, iz objektivnog straha od prebrzog gubitka objektivnosti :) Degustacija je trajala nekoliko dana, idući tempom od otprilike dve flašice dnevno. Posle tog prvog kruga ponovila sam test domaćih piva (4 vrste), pijući ih u malim gutljajima, paralelno.

Pa, krenimo...

Uvozna piva se osetno razlikuju po ceni, i u mojoj korpi to su bili Heineken i Budweiser, sa cenama od 118 i 161 dinar za flašicu, redom. Od stranih brendova koji se prave kod nas kupila sam Carlsberg, Tuborg, Efes i Amstel po cenama od 108, 86, 79 i 64 dinara. Od domaćih uzela sam Lav, Nikšićko, Jelen i Pils plus, a Lav i Nikšićko i u crnoj varijanti.

Heineken je uvežen iz Poljske, i baš mi je legao. Ukus je lep, pivo je pitko, ne mnogo gazirano, i za razliku od ostalih ne pravi previše pene. Po mom mišljenju, pena osim što lepo izgleda, baš ničemu ne služi. Sem za pospešivanje kasnijeg podrigivanja. Ne volim ja penu ni na kafi, niti sam ljubitelj previše šlagastih dezerata. Kod piva koje prave mnogo pene, uprkos sipanju uz rub čaše, moram da odčekam da spadne pena pa da pijem. Što je, složićete se, čisto gubljenje vremena.

Inače, Heineken je išao na degustaciju u danu kad sam upoznala Anu, sa bloga Kašičica šećera i prstohvat soli, koja nam je i zadala ovu lepu temu za igru ajme, koliko nas je!, a od koje sam, nakon prijatnog ćaskanja uz pivo, dobila teglicu simpatičnih i ukusnih čupavih kolačića. Obično uz pivo idu neke slane grickalice, a ja tako volim nešto slatko da glocnem uz pivo, da mi je ovo baš super leglo. Hvala, Ana!

Budweiser proizveden u Češkoj, a koji uvozi Carlsberg Srbija, nisam ni probala jer je sumnjivo penilo i napuštalo otvorenu flašu čak i nekoliko minuta nakon skidanja čepa, pa nisam htela da rizikujem. Ne jednom sam se otrovala od piva. Ne od količine, dovoljna je i jedna čaša pokvarenog da napravi haos.




Carlsberg pivo je suviše oporo za moj ukus. Možda i kiselije, ne znam. Malo mi nateže obrve kad sklizne niz grlo. Inace, nije previše gazirano.

Tuborg je takodje proizvod Carlsberga Srbija, pravi se i puni u Čelarevu. Lično ga strogo ne volim, zbog onog užasa koji su sebi dozvolili pod imenom Tuborg Lemon, iako je klasično svetlo pivo sasvim korektno. Limuntus sipan iz kesice direktno na jezik je majka Mara za onu kiselinčinu koju su utrpali u pivo. Odvratniji sintetički ukus nisam probala. To je jedino pivo koje mi je izazvalo nagon za peglanjem, nakon tri gutljaja. Jedan od razloga što se nikada nisam usudila da probam neko voćno pivo je upravo to iskustvo sa Tuborg Lemon-om.

Kad pomenuh voćna piva, užasno je nepravedno što se voće tu našlo kao opisni pridev, a hmelj, ječam i voće su verovatno bili najbliskiji kad su se, udaljeni tomovima, slučajno našli u istoj botaničkoj enciklopediji. Sama ideja mi je odbojna, jer miriše na glad za profitom i pokušajem osvajanja nove klase potrošača, one koja nikad nije pila pivo jer im je bilo gorko i neukusno. Uz malo sirupa sa voćnim aromama i oni će postati pivopije. Mudro, mudro.... Kome je do voća nek' pije sokove, nije pivo nešto što se mora piti.

Efes sam popila pre nego što sam stigla da se zapitam da li mi ima neki specifičan ukus ili ponašanje. Dakle, nema :) Fino, pitko, lepo. Proizvodi se i puni u Zaječaru, od strane Ujedinjenih srpskih pivara.

Amstel je, sa cenom od 64 dinara, najjeftinije pivo sa stranim imenom, a ne zaostaje ničim za rodjacima. Proizvodi se u Novom Sadu, čija je pivara takođe u vlasništvu Ujedinjenih srpskih pivara.

Idemo na domaća piva tj. brendove. Za celih 65 dinara se može popiti Lav pivo. Prija mi, nemam baš nikakvih zamerki. Ali imam jednu simpatičnu pričicu, za koju ne znam koliko je istinita, i prepričaću vam. Pre nekolicinu godina, sad već davne 1995. godine, Prodigy su svirali u Beogradu. Nakon te svirke, na nekom od intervjua, na kliše pitanje šta će im ostati u pamćenju sa gostovanja u Beogradu, navodno su odgovorili sa - Lav pivo! Zašto? Zato što su konačno našli pivo od koga ih, kad se napiju, sutradan boli glava! :) Siročići, ko zna šta piju tamo po Londonu...

Nikšićko ima malo reskiji ukus, ali svidja mi se. Odmah se setim one reklame sa neizbežnim glasom Velje Pavlovića. Draga mi je ta reklama, jer nije napadna, a ima snagu. Jedna od retkih na kojima hrpa veselih momaka pred nekim TV prenosom fudbalske utakmice nije obavezno jedini način za promociju piva. Inače, ko nije znao - Nikšićko pivo se pravi u Apatinu. Logično.

Svojevremeno je glavni adut Trebjese, pivare-majke Nikšićkog piva, bila voda. Uzimana je direktno sa bunara u krugu fabrike, što je fabriku činilo jedinstvenom u tom smislu. Onda su Trebjesa i Apatinska pivara dobile istu mamu, a mama uvek zna šta je za decu najbolje. U Nikšiću se, pored Nikšićkog piva počeo praviti i Jelen za crnogorsko tržište. Apatin je počeo da pravi Nikšićko za Srbiju. Tehnologija je, jel'te, uznapredovala, i apatinska voda će sasvim dobro odmeniti nikšićku, bez brige. Odjednom voda nije baš toliiiiko važna. Heh, možda ne umem da razlikujem dva piva po ukusu, ali dobar i loš argument ipak umem. Ovaj je - loš.

Proizvod broj jedan Apatinske pivare je ipak čuveni Jelen, iako je evidentna sličnost u ukusima ova dva piva, (probala sam ih naizmenično). Jelen je najprodavanije pivo, a i najviše i najskuplje reklamirano pivo u Srbiji. Ovo je procena običnog, slučajnog posmatrača, doneta na osnovu nehotičnog background gledanja TV-a u prolazu, redovne vožnje gradskim prevozom koje nudi stalni uvid u bus reklame i ulične bilborde. Popularnost ovog piva se možda najbolje ogleda na mestima najsitnije prodaje, poput trafika, na kojima nema bog zna kakvog izbora, ali sasvim sigurno ćete uvek naći Jelen.

Jelen fura imidž nekog nestašluka i slobode, i to je po meni ok. Ali ako su nekom platili za slogan "Muškarci znaju zašto", nadam se da su u nekoj ugovornoj klauzuli sačuvali pravo reklamacije. Pa, moramo li vikati na sav glas koliko smo i dalje partrijarhalni? Pritom, ta kobajagi tajanstvenost meni više vuče na neodređenost, ili čak klasičan manjak argumenata kojim bi se ovo pivo istaklo, pa se mislim... Da li smo kao nacija toliko naviknuti na šuplje izjave da su takve čak počele da nas privlače, ili jednostavno, ne razmišljamo i verujemo masi. "Svi piju Jelen, i ja ću. Mora da je dobro."

Kad pomenuh slogan, da pomenem i nezvanični anti-slogan koji sam videla na netu, a odnosi se na bezalkoholno Jelen pivo, koje je prvi domaći proizvod te vrste, a glasi "Niko ne zna zašto" :))) Moram se u osnovi složiti sa čuđenjem toj potrebi da se osakaćenim proizvodima smeju ostavljati originalna imena. Mislim, pivo, pa bezalkoholno?! Daaaajte ljudi, nemojte, nazovite taj proizvod nekako drugačije...

Ipak, nije slogan ono što me je opredelilo da ne kupujem Jelen, sem kad nema drugog, nego gotovo neizbežna jutarnja reakcija probavnog sistema nakon večernje konzumacije umerenih količina ovog piva. Ko ima problema sa opstipacijom, nek' šibne uveče par rogatih, i ujutru će se vrlo verovatno radovati. Može biti i da ja imam neku urođenu intoleranciju na Jelen, a ono je sasvim u redu, ali eto, moram da primetim, jer se ispostavilo da je pomenuta reakcija više od slučajnosti.

Pils plus je meni pobednik među domaćim svetlim pivom. Nije on nešto mnogo različit od drugih. Paralelnim testom sam konačno uspela da osetim malu razliku u ukusima, i Pils jeste pitkiji od ostalih, a i osetno manje je gaziran. Pravi se u Zaječaru, pivara pripada kompaniji Ujedinjene srpske pivare, nastale partnerstvom između Heinekena i Efesa.

Nisam jedino pila BIP, tj. Beogradsko pivo, jer ga nigde nisam videla u 0,33 staklenoj ambalaži, a ponekad ga vidjam u plastici. Interesantno je kako je glavni proizvod beogradske pivare prisutan svuda sem u Beogradu, poput žene za kojom se proneo loš glas, pa i nakon što se ispovedila i preobukla iz BIP u Bg, svi od nje okreću glavu. Možda se ona i popravila kvalitetom, ali dobila je pohlepnog makroa. Privatizacija iz 2007. BIP je odvela u još goru krizu od one koja je snašla velike državne firme. Zbog dugova su rasprodali gomile nekretnina po Srbiji, pa i pivnicu Aleksandar u Cetinjskoj koja mi je obeležila studentske dane, a na kraju se i sam BIP brend našao pod hipotekom.

Dodjoh konačno i do dezerta što se ovog testa tiče, tj. do crnih piva, Nikšićkog i Lav. Probala sam ih naizmenično i Lav ima lepši ukus. Lepši znači manje gorak, sa slatkastom notom. Mana je što je po popularnosti daleko iza Nikšićkog, pa često u najbližoj prodavnici ne mogu da ga kupim. Inače, crna piva imaju nešto više od 6% alkohola, naspram pet ili manje koliko je uobičajeno za svetla piva. Cena im je u dinar ista, bar kad je reč o 0.33 staklenoj ambalaži, po 72 dinara za flašicu.

Kad smo kod flašica, moram reći da maltene nikad ne uzimam pivo u flašicama od 0,33 l. Nekako mi je tu malo piva a puno stakla. Volim polulitarske flaše, tj. čuveno zidarsko pakovanje. Mada taj oblik flaše više ne postoji. Sad svaka fabrika ima neku karakteristiku u samom obliku ili reljefu na flaši.

Kod zidarskog piva zanimljivo je i to što se ono kaucira praznim flašama, dok se 0,33 l staklenke ne kauciraju. Moram priznati da mi je to godinama bilo nelogično, mada se nisam trudila da pronađem neko objašnjenje, iako ono, naravno, postoji. Zidarke su jedno vreme bile jedini format u kojima se pivo pakovalo za maloprodaju, mnogo pre 0,33 flašica, limenki, ili plastike. U to vreme bilo je potrebno kaucirati flaše, kako za pivo, tako i za vina, pa i ulja... Flaše su se u fabrikama prale i ponovo punile. Kasnije se pojavila 0,33 staklenka, tananija i otmenija, za koju nije bila potrebna kaucija u vidu prazne flaše. Pivo u maloj flaši je uvek bilo skuplje, što je razumljivo, jer je ambalaža uračunata u cenu. Plati ti flašicu, pa ako hoćeš, slobodno je posle baci.

Nije se dojmilo ljudima da plaćaju skuplje za omiljeni napitak, niti da flaše bacaju. Staklo je ostala najcenjenija ambalaža, i navika kauciranja zidarki se nastavila do danas. Pročitala sam da su proizvođači potvrdili da danas kauciranje zaista nije preko neophodno, i da se cena ne bi mnogo razlikovala ni kada bi flaša bila bespovratna, ali da nikome ne pada na pamet da pokuša da pivopijama u Srbiji promeni tu naviku, jer je postala skoro ritualna. Prodavačica u radnji će vam radije prodati pivo bez kaucije uz dogovor da kasnije vratite flašu nego što će vam dozvoliti otkup flaše. Ako je ipak ubedite, pivo od pedesetak dinara traži još pedesetak, na ime kaucije. Prazne flaše su maltene vrednije od punih.

Iako me ponekad mrzi da vučem flaše i do prodavnice i nazad, mislim da kauciranje ima jednu ekološku prednost, a to je što je ovo način da se staklo odnosi na reciklažu. Kako kod nas nema razvrstavanja djubreta, i u istu kantu idu i staklo, i plastika, i papir, guma, lim, elektronski otpad ali i kore od lubenice i dečije pelene, to je pitanje koliko staklenka od 0,33 l bačena u takvu džunglu uopšte dobije šansu da se reciklira.

Na samom kraju, moram priznati da i dalje ne bih umela da prepoznam koje pivo pijem ako bih ga dobila u čaši, bez da vidim flašu. Paralelno ispijanje samo zarad razvijanja somelijerskih sposobnosti ne nalazim interesantnim, stoga ću nastaviti da volim pivo kao pivo. Ako mogu da biram, odabraću Pils Plus i crni Lav, i nadati se povratku Portera, nekada, negde...

Konsultovani izvori podataka - Nikšićko, Jelen, Politika, Krstarica...