Kockaste lešnik vanilice

Klasične vanilice stvarno mnogo volim, i to one najobičnije, bez orašastih plodova u sebi. Ono što me uvek pomalo nervira kad ih pravim, to su restlovi testa između kružića, pa to treba premesiti, pa opet vaditi kružiće, pa se testo greje i masnoća izdvaja, pa tako u krug dok mi ne ostane testa u veličini jedne vanilice. Rekoh sebi, moram jednom da probam da ih napravim kockaste, tj. da rastanjeno testo samo isečem unakrst na sićane pločičice, da bih imala manje restlova i ponavljanja.

Čokoladna torta sa višnjama

Ne pamtim snove. Možda prvih par minuta nakon buđenja, posle netragom nestaju, tek poneka slika preživi. U tom kratkom intervalu granica između mogućeg i nemogućeg se briše, stvarno i nestvarno se dotaknu, nežno poput prvog poljupca. Nisam od onih koji umeju da žive u snovima, nepopravljivi sam realista, ne mogu čak ni da maštam a da nema bar mrvice realnosti u svemu. Valjda upravo zato, to stanje laganog izranjanja iz jednog sveta u drugi, taj ples svesti i besvesti, zapravo jako volim. Traje dovoljno kratko da bih se plašila da mogu postati iluzionista, a dovoljno dugo da zagolica maštu i ostavi čežnjivu želju za još.

Pikantna projara sa čvarcima

Nedavno sam pravila Sanjine projice, zainteresovana receptom u koji ne ide brašno, već griz, i pšenični i kukuruzni. Tekstura bude malo grublja, ali projice ostaju sočne. Baš je dragi prokomentarisao kako "nisu suve kao inače". Topla preporuka za recept.

Par dana kasnije, dok su mi u sećanju još bile sveže Sanjine, metodom reciklaže nastale su nove projarice.