Ovo je bila naša božićna česnica. I zapravo sve što sam uopšte spremala namenski povodom Božića. Nismo mi neki vernici i nemamo tu naviku, ali radost traganja za novčićem u pogači bila je više nego dovoljan motiv.
Koristila sam ovaj recept kao inspiraciju. Nisam imala ni vremena ni namere da gotovu česnicu slikam s nekom pažnjom, već onako, samo sebi za refference. To i inače radim kad nemam nameru da nešto objavim na blogu, ili kad nešto pravim više puta, pa da se setim "kako mi ono beše ispalo pretprošli put?".
Elem, uzela sam fotoaparat, a Pavle (6) me video pa pita:
- A je l' mogu i ja da se slikam?
- Možeš, idi sedi na svoje mesto - odgovaram i izmičem se unazad da proširim kadar.
- Aaaa, je l' može i moj meda?!
Bože, kako je sladak u toj svojoj ljubavi prema medi, bez njega nema života, strašno ga voli i pazi. A ja se topim od navale osećanja zbog njegove iskrene brige o voljenima. Sekund, dva, da saniram emocionalni napad i pripremim normalnu boju glasa za odgovor...
- Naravno. Dovedi i njega, evo sad ću da vas slikam.
Slika je divna :)
ReplyDeleteIma nešto posebno emotivno u dječjoj brigi za druge. Divan je!
ReplyDeleteKrasna slika
ReplyDeleteE moja Lana tako ima jednog zeka sav se ofucao od koriscenja mada se ona sa njim ne igra nego ga samo ponekad nosa sa sobom i naravno spava sa njim. Kad sam joj ja negdej pomenula zeka kao igracku rekla mi je da zeko nije igracka vec njen prijatelj
ReplyDelete:)) Pa i jeste tako, samo nama matorima nije uvek jednostavno da se svičujemo u taj njihov mod, a to je jedini ispavan način za postizanje razumevanja :)
DeleteMi smo imali potpunu dramu kad smo na povratku od bake (koja ne živi u istom gradu) zaboravili medu tamo. Plakanje do kasno u noć, neutešno...
Ili kad su medi od štepa koji je glumio usta ostala da vise dva konca, pa ja čupnula to da ne visi, a onda gledala najstrašniju transformaciju na Pajinom licu koji nije mogao da veruje šta sam uradila, i briznuo u plač jer "njegov meda više neće nikad moći da priča"... Bogtemazo, hvataj Majo iglu i konac i hitno našivaj medi nova usta, iako sam potpuno operisana od bilo kakvih šivaćih radnji oduvek bila, i mislila sam da ću samo još gore sranje napraviti. Međutim, nije to njemu važno, da je idealno sašiveno, kao što mu nije bilo važno dok su visili oni konci umesto usta, nego da je meda ponovo dobio moć govora. Bože, sreće...
Bas si me raznezila ovom fotografijom. :)
ReplyDeletePreslatko :)
ReplyDeleteDivni su :) Imala sam i ja jednog plišanog psa, obožavala sam ga, baš me podsjetilo sad na mog "medu" :)))
ReplyDeleteUh, ovaj tvoj dječak slatki, medeni, nježni...
ReplyDeleteNaš tigrić je punoljetan, nije više toliko aktuelan ali ga ja obožavam i čuvam :)
Prelepa slika, bozanstven decko i vrlo sarmantan meda ;) ! Pogacu da ne komentarisem, bice bolje za moje zdravlje :) !
ReplyDeleteDraga Majo, i kod malo vecih decaka ( citaj tinejdzera ), jos uvek ne jenjava ta prepoznatljiva ljubav prema medi. Doduse, kod nas je u pitanju " mummi " :) ! Uvek se nasmejem toj sceni kada decko od 15 godina, 176 visine i 70 kg krece na dzudo egzibicije, a pred sam odlazak grli svog plisanog prijatelja kao najrodjenijeg :)) !
Jao kako su slatki. Izvini Majo ali česnica je ovde u drugom planu. :) I znaš koji post još obožavam? Onaj gde sa tatom spremaju ćufte. Sve volim, od organizacije pa do naočara za plivanje. :)
ReplyDeleteMa, naravno da je česnica u drugom planu, to je tek veza sa osnovnom tematikom na blogu :) Kao i kod ćufti. Hvala ti što pamtiš baš te, i meni lično najdraže, postove :)
ReplyDeleteNakon što sam ovo objavila, shvatila sam da imam na blogu još dva slučaja evidentirane ljubavi prema medi (čupava pogača sa slaninom i bolnička hrana), i kako ta veza traje bukvalno od njegove prve godine. Mada je onda bio drugi meda u pitanju - roze primerak, dobijen od nekoga ko je greškom mislio da je novopristigla beba - devojčica :)
:) Ja sam ko slonče, sve pamtim. :) Slučaj "ćufte" i prepričavam okolo . Naročito ga suptilno pominjem svaki put kada se nadjem negde gde muški roditelj ne ume da odvede dete ni do parkića. :) Ova dva evidentirana primera ljubavi njega i mede nisam ranije videla. Joj, što je sladak kad ga hrani onom pitom sa slaninicom.
DeleteSad mi se jede slan'na. :)
:) Meni su oni, obojica, tako posebni dečaci... Sećam se kako je Vuk bio fin prema Ići u septembru. I kad se malo sa njim poigrao, lepo me pitao da ide sad da se igra sa starijom decom. :)
ReplyDelete<3<3<3
ReplyDeleteŠto volim te iskrene izlive ljubavi. I kod dece i kod mama:)
Oh...kako lepo <3. Pavle je tvoj sine?
ReplyDeleteDa, mladji :)
DeleteOoo, mladji :). Stvarno je fina fotka :).
ReplyDeleteLep pozdrav,
Ana
Hvala u Pavlovo, medino i moje ime :)
Delete