Trostruko integralni hleb

Ne znam da li ste od onih koje nerviraju majke ili bake kad stalno pričaju o deci ili unucima, i hvale se njihovim dostignućima, podrazumevajući pritom da su za sve uspehe zaslužne baš one, njihova učenja i principi vaspitavanja. Ja sam jedna od tih koja ne može da vari takve razgovore, a ako baš moram da slušam, onda samo slušam i ćutim. Ako ste i vi alergični na takve "ljubi ga majka" monologe, molim da preskočite ovaj post. Pošto će biti upravo takav :)

Mali uvod, pre nego što krenem sa hvalisanjem. Srđan i ja imamo dvojicu sinova. Predlog da ih stvorimo jednog za drugim dala sam ja, nakon blagog očaja u kome sam bila dok je Vuk bio sasvim mala beba. Jednostavno, koliko god sam želela bebu i mislila da sam spremna, nisam uopšte bila, i baby blues me je drmao izrazito jako. "Ako misliš da imamo još dece, molim te da pravimo drugo odmah, jer ja ovo neću moći dva puta da prolazim", rekla sam dragom u pauzi između neka dva plakanja.

Nije trebalo da kažem dvaput, idućeg meseca ja trudna. Pavle je samo 15 meseci mlađi od brata, i rastao je u paru sa njim. Iako je taj duplo bebeći period doneo još tonu suza, što njihovih, što mojih, danas sam zahvalna odluci da ih imam dvoje, po uzrastu bliskih. Jer su pravi drugari, sarađuju, ekipa su. Pritom su dosta različiti, iako rastu u potpuno jednakim uslovima. O Pavlu neki drugi put, a danas vam pišem o starijem sinu, mom prvencu, Vuku.

Vukova omiljena čokolada je Soko Štarkova čokolada za kuvanje, Menaž. Kad načnemo neku mlečnu, on me pita da l' imamo crnu i da l' bi on ipak mogao nju da dobije.

On je dete koje ne voli kremaste kolače. Princes krofne njemu ostavim prazne, on sipa malo šećera u rupu, i tako jede. Kad pitam što ne voli kremasto, kaže da ima osećaj da mu pripada muka. Ne razumem, ali verujem mu. Jer se sećam kako mene niko nije ozbiljno shvatao kad mi je kao detetu bivala muka od mirisa meda. A stvarno jeste.

Kad god dodje sa nekog rođendana, kaže mi kako nije hteo tortu. "Što?", pitam, obzirom da sam uvek pre za to da pojede parče kakve-god torte, nego da stoji u ćošku i da se stidi što nema iste želje kao ostali drugari. Odgovor je uvek isti, da je torta mnogo kremasta i da mu se ne sviđa šareni šlag.

Kad ga neko pita da li ima neka torta koju voli, kaže ima, dve. Reforma i Medovik. Da l' sam i koliko ponosna na ovaj odgovor, neću vam opisivati, da ne pojurite u toalet...

Pitao me je da li može da ne slavi sledeći rođendan. "Što?", pitam ja. Kaže da ne voli kad mu pevaju pesmicu, oseća se neprijatno. Ne zna još da objasni, ali ja znam tačno na šta misli. Oseća on da je ta radnja malo usiljena, a sa druge strane oseća se obaveznim da se toj pesmi raduje, i ne može da uskladi to dvoje. Ja predložim rođendan bez pesmice, na šta će on "Toga se nisam setio!" :) Posle je tražio da bude i bez torte, al' o tome ćemo naknadno, kad se rođendan približi. Mislim da nije torta kao torta problem, nego što je ritual pevanja pesmice vezan za tortu, pa razmišlja logički - ako nema torte, onda nema ni pesmice.

Da ne mislite da je dete operisano od industrijskih slatkiša - nije. Voli čoko-smoki, plazmu, čoko-biskvit, najlepše željice i slično, ali izrazito ne voli ništa na temu gumenih bombona i onih penastih tvorevina.

Voli domaću paštetu od pileće džigerice i obožava humus.

Voli i ljuto, i to ne onako, samo u tragovima, već da se oseti. 

Uveče kad legne, iako stalno drobim kako nema jela u krevetu, on traži jabuku. Jbm mu miša, pa ne mogu da mu ne dam jabuku, makar i u krevetu! I odnesem mu, uz opomenu da je trebalo da je pojede pre odlaska u krevet, a iznutra mi se duša topi od miline.

Kad se desi da nemamo jabuka, a to mu je najomiljenije voće, onda pita, "A šta imamo?". Ja nabrojim, recimo mandarine i banane. On ćuti, vidim nije zadovoljan ponudom. "Imamo i kupus, ako hoćeš", dodajem ja. "Kupus! Kupus! Daaaa, hoću kupus!" :) Još je mali i kad se nečemu raduje, iskreno se raduje, a svaka majka će dobro razumeti koje se emocije kolaju u stomaku na svaku njihovu iskrenu sreću...

Uopšte, stvarno voli sve od inače deci neomiljenog povrća - kupus, karfiol, brokoli kad vidi skače od sreće. Voli grašak, voli sve što je na kašiku, čorbice, paprikaše, pasulj...

Prepričava mi, nakon što je sa drugaricom pričao u školi, kako ne može da razume da neko može da ne voli sladak kupus, kad je tako ukusan!

On pije vodu, čaj i sok od zove. Uz njega sam i ja počela uveče da pijem čaj, jer mi je mnogo lepa ta njegova, potpuno svojom voljom stvorena navika. Niko u kući nikad nije imao običaj da pije čajeve, osim kad smo bolesni.

On jede crni hleb. Onaj domaći, vlažnjikav i gust. On zapravo voli da brine o zdravlju. Pričala sam mu ja da je crni hleb zdraviji, i u školi su nešto učili, i to se njemu sviđa. Da zna šta je zdravije. Mi inače trošimo dosta belog hleba i na to smo svi naviknuti, tek nedavno sam počela da mesim crne hlebove, ponovo, posle cca 5 godina pauze, i očekivala sam negodovanje. Jednostavnost i lakoća njegovog prihvatanja ne tako pitomog ukusa za nepce u meni je poterala bujicu ponosa.

I da, možda najvažnija stvar, koju nisam na početku rekla. On ima tek osam godina. Ljubi ga majka :)

Ne znam šta me čeka, svesna sam da sve može lako da se promeni kad uđe u pubertet, i po pravilu spoljni uticaji postanu važniji i snažniji, ali želim da verujem da duži ostanak u ovoj fazi gradi veću šansu da se, kad odraste, seti svojih navika iz detinjstva, kao modela za nešto dobro, čemu se treba vratiti.

I on je sve ovo pročitao pre nego što sam objavila post, i sav je bio važan :)

Trostruko integralni hleb

Sastojci:
350 g pšeničnog integralnog brašna
150 g ražanog brašna
100 g ovsenog brašna
2 ravne kašičice soli, oko 15 g
pola kocke svežeg kvasca, 20 g
400 ml tople vode
50 g semenki suncokreta
1/2 kašičice majčine dušice

Postupak:
1. Kvasac razmutiti sa 4-5 kašičica tople vode i 2 kašičice pšeničnog integralnog brašna. Ostaviti da zapeni i naraste.

2. U posudu za mešenje staviti sve tri vrste brašna i so i promešati. Dodati toplu vodu i nadošli kvasac, pa zamesiti testo. Nije potrebno veliko mešenje, minut otkad se sastojci povežu, i dovoljno je. Mesiti možete rukom ili varjačom, ja više volim varjačom jer je testo meko i vrlo lepljivo. Posudu pokriti plastičnom folijom i ostaviti da se testo duplira.

3. Dodati suncokret i majčinu dušicu i varjačom premesiti testo.

4. Radnu površinu posuti brašnom, izručiti testo, pa i odozgo malo posuti brašnom. Formirati valjak i prebaciti ga u duguljasti, papirom obložen kalup za pečenje hleba.

5. Uključiti rernu na 220°C a kalup staviti preko šporeta, da testo još jednom naraste.

6. Peći oko 40 minuta, na 200-220°. Izvaditi hleb iz kalupa, osloboditi ga papira, staviti na rešetku, pokriti krpom i ostaviti da se potpuno ohladi. Čuvati zaštićeno od vazduha. Može da zadrži svežinu i 4-5 dana, tj. ne suši se brzo.

Recept za štampu