Užurbano i vlažno jutro. Kiša samo što je stala. Vodim dete u školu, stižemo knap. Ostavljam ga i jurim napolje. U polutrku preskačem dva po dva stepenika i za malo da zgazim puža.
Zastanem da odahnem što nisam. Tek onda primetim koliko mu je lepa kućica, pravi mali zlatni dom. Najzad, krećem da se divim njegovoj brzini. Kako je samo divno ići polako, i ne žuriti nigde...