Jedan neradan dan

Subota, prvi dan vikenda. Konstatujem kako nemam nekih velikih obaveza, imam samo frizera u pet popodne, i super, sad ću da sednem i da sredim fotke i napišem post za blog, treba da objavim ono s patlidžanom što sam pravila pre neki dan, patlidžan nam je tema igre ajme, koliko nas je! ovog meseca.

Kod kuće svi bolesni, ko manje ko više, kuhinja zakrčena sudovima od petka, patos ne smem da pogledam koliko je štrokav, ajde prvo to. Operi brdo sudova, obriši, raskloni, raširi krpe, poočisti i prebriši kuhinju i trpezariju, a sad lepo izribaj i kadu kad si je zamazala ispirajući krpe za pod.

E tako.

Sad samo da promenim posteljine i slobodna sam.

Krenem da menjam, vidim da nemam šta da stavim kad ovu skinem, nedelju dana niko nije palio mašinu da pere beli veš, pa mi je drugi od dva dušečna čaršava za bračni krevet još uvek u korpi sa prljavim vešom. Šta je tu je, sortiraj veš, uključi mašinu. Paralelno baci pogled na domaći zadatak u nastanku.

Pola jedanaest, niko ništa jeo nije, hmmm, šta ćemo za doručak, nisam izlazila u nabavku, nema svežeg hleba, nema veze, ima skoro cela vekna bajatog, ima jaja, sad ću prženice da napravim časkom, i neku salatu pride.

Sec, muć, moč, prž. Decooo, Srkiiii, doručaaaak!

Daj mi džem!
Od kad je ovaj krem sir?
Ja hoću prah šećer.
Curi ti med.
Gde su salvete?
A je l' imamo beli luk?

Raspremi sto, operi sudove, obriši sudove, raskloni sudove, raširi krpe. Podne.

Mašina završila, vadi veš, žica zauzeta, skupi veš sa žice, spusti ga preko one dve ture prethodno osušenog koji čeka na sklapanje, širi veš.

Gledam šta ćemo za ručak, vadim oslića iz friza, nek se odledi, to ću da pecnem kratko na tiganju, skuvaću rižoto sa graškom i to će biti dovoljno. Al' to sve kasnije, sad samo da skuvam deci čaj i konačno mogu da sednem i da počnem da pripremam post za blog.

Uh, malo sutra mogu da sednem, tog jutra mi je od mame stigla korpa puna pre petnaest dana ubranih domaćih neprskanih jabuka i krušaka sa placa, koje ne mogu da čekaju ni dana, nešto s njima mora da se uradi inače će sve istruliti.

Dođavola, ne mogu opet lenju pitu da pravim, mogla bi možda da padne klasična pita sa jabukama, ali previše je voća da bi me ikakva jedna pita spasla, hmmm, da vidimo, ma da, napraviću gusti sok, imam recept koji čeka na probu.

Krenem da gulim voće, iz kreveta zove sin, desetogodišnjak, ovaj što je više nadrljao i jedva diše, da pita da l' bih ja mogla danas da mu napravim Crepes Suzette. Dva ogromna upitnika mi odskočiše iznad glave, dete ih ugleda, pa požuri da objasni - video sam sad na televiziji, izgleda mnogo ukusno! Okrenem se ka TV-u i shvatim da on gleda 24-kitchen, vrlo posvećeno. Nema veze što nisam nikad pravila palačinke Suzet, niti što su sad u sezoni kruške, šljive i breskve, ostavi Majo sve, idi i kupi pomorandže, napravi detetu to što traži, on skoro nikada ništa ne traži, vrlo je skroman, a sada je i bolestan.

Presvuci se, idi, vrati se.

Jesi kupila maslinke?
Nisam, zaboravila sam.
Dobro, nema veze.
Ima veze, sine, ima veze...

Spusti kese, idi ponovo do radnje, kupi maslinke.

Šta si hteo sa maslinkama?
Bilo šta, neku salatu.
Ajsberg-feta-masline, može?
Može.
A meni iseci jednu krušku, molim te!
Je l' gotov taj čaj od đumbira?

Sec, smrv, gul, meš, sip, odnesi u krevet, izvolite, boc, gric, srk, mljac.

Pola minuta tišine.

A je l' možeš malo bibera da mi dodaš u salatu, mislim da mi to fali?

Stop, pauza. Sipaj omiljeno pivo u omiljenu čašu. Imam i ja dušu.

Pet gutljaja, gotova pauza, ostalo pij usput.

Skidaj lončinu najveću s vrha plakara, gul, isper, sec voće za budući sok.

Uuuups, četiri sata! Batali voće, prži ribu, kuvaj rižoto, smućkaj tartar.

Decoooo, Srkiiii, ručaaak!

Mmm, što je dobro!
Meni je ovo slano.
Ja bih još preliva.

Pet do pet, trk kod frizera. Štric, sec, mašinica, bzzzzz, fen, šššššš, kol'ko sam dužna, izvol'te, u redu je, hvala, doviđenja. Trk kući, tuš, bris, huh, to je prijalo.

Prskalo od prženja, briši pločice, briši šporet, operi sudove od ručka, raširi krpe. Nastavi sa seckanjem voća, nikad kraja, stavi da se kuva, upsss, a gde su flaše, valjda neću morati u podrum, penji se i traži po elementima, dve ovde, tri onde, još dve tamo, biće dosta.

Sad još palačinke, pardonne moi, Crepes Suzette, i konačno ću da sednem i počnem da pripremam post za blog.

Google, search, štampač, magnet, frižider.

Brašno, jaja, voda, mleko, upsss, koje mleko? Obuvaj se, idi do radnje, ooo komšinice opet vi?

Smuć testo, prosp, prevrt, puta dvadesetak. Cedi pomorandžu, seckaj pomorandžu, kuvaj sos za Suzette, hvataj beleške šta sam menjala iz hata ili nehata, danas-sutra možda će zatrebati za blog, moči palačinku, izvuci, preklopi, prelij, puta četiri porcije.

Decooo, Srkiiii, večeraaaa!

Jesu sve palačinke s ovim?
Je l' može meni Eurocrem?
A je l' imamo možda nekog sira?

Da vidimo ko šta ima od terapija, aha, deset kapi inhalacija, tri zarez sedam mililitara antibiotik, jedan probiotik, jedan toplomer, ne uvlači to u sebe, duvaj nos, evo ti kapi.

Peri flaše, pasiraj skuvano voće, uh al' je vrelo, dodaj još vode, kuvaj sok, pali rernu, zagrevaj flaše, traži metalni levak, negde sam ga videla nedavno, aha, evo ga, cinculiraj lončinu veličine tabureta, sipaj vruće u vruće, navrni poklopce, skloni u ćošak. Ponoć.

Kuhinja u haosu. Lonci, vangle, daske, cediljke, tiganji, tanjiri, činije, šolje... Ne mogu ni da perem sudove, ni da širim krpe, sutra ću. Idem konačno da sednem i načnem onaj blog post.

Sednem, new post, belina šljašti, krenem da koncentrišem misli na patlidžan, ali ne mogu, osećam neprijatnost hladnokrvnog pogleda iz mutnjikave vode. Operi akvarijum, istuširaj Božu, sipaj mu čistu vodu, sedi ponovo pred komp i shvati da ne vidiš belu mačku.

Na putu do kreveta ugledam male usnule glave, i flaše u stroju kako se hlade. Operem zube, ušunjam se u krevet, legnem u zagrljaj koji me uvek čeka, osmehnem se u jednoj, i već u sledećoj sekundi utonem u s...

p.s.
Recept za ajme-patlidžan uskoro. Valjda.