Večera u tami

Jorge Spielmann, slepi sveštenik iz Ciriha, u želji da prijateljima približi svet iz svog ugla, organizovao je u svom domu večeru na kojoj su svi nosili poveze preko očiju. Potaknut njihovim snažnim pozitivnim utiscima, došao je na ideju da otvori restoran sa istim konceptom. Prvi restoran ove vrste pojavio se 1999. godine, pod imenom Blindekuh, što u bukvalnom prevodu znači slepa krava, a što je lokalni naziv dečije igre, kod nas poznate kao “ćorave bake”. Cilj je približiti običnim ljudima život bez čula vida, ali i doprineti zapošljavanju slepih i slabovidih, koji zapravo i čine osoblje ovog neobičnog restorana.

Naravno, ideju za širenje svojih ciljeva našli su i drugi, osim samog osnivača. Agencije za upoznavanje počele su klijentima da nude večeru u mraku kao predlog mesta za prvi susret, ističući da se, oslobođeni brige o svom izgledu, ali i mogućih predrasuda zbog tuđeg izgleda, ljudi više opuste i koncentrišu na upoznavanje isključivo kroz razgovor i maštu.

Kod nas još uvek ne postoji restoran ovog tipa. Ali se kreativni tim Apatinske pivare potrudio da u dva navrata, na po jedno veče, pretvori običan restoran u brrrrr.... Pardon, mrrrrr.... mračan :) Naime, u cilju promocije Nikšićkog Tamnog piva, opremili su deo restorana Supermarket Talas za večeru u potpunom mraku!

Ne znam da li možete zamisliti koliko je napraviti mrkli mrak zapravo težak zadatak. Nikakva spoljna svetlost ne sme ući u prostor. Istina, sve se dešava uveče, napolju je, teoretski, mrak, ali taj mrak nije dovoljan. Ulična rasveta, automobili itd. emituju svetlost koja je za ovaj koncept nepoželjna, tako da se prozori prelepljuju specijalnim folijama. Pušenje je zabranjeno, jer bi cigarete i upaljači emitovali svetlost. Nema upotrebe mobilnih telefona ni bilo kojih uređaja koji svetle. Pošto je u pitanju promocija, i nekakve kamere moraju nešto snimati, onda je bilo potrebno i to - pripremiti tehniku za snimanje u mraku. Takođe, trebalo je obučiti i opremiti osoblje restorana za rad u ovim uslovima, kako bi ipak mogli da obave svoj posao, a ne naprave čistačicama dodatni :) I ko zna šta je sve još trebalo izučiti i pripremiti za jedan ovakav događaj.

Na koji sam, uz još dve blogo-koleginice, bila pozvana, kao gošća :)

sleva na desno: Tanja, Maja i Olja

Još “na neviđeno” mi se dopala ideja, a na licu mesta sam se potpuno oduševila! Manja ili veća doza treme je, u mom slučaju, uvek prisutna kod odlazaka na slična dešavanja - tako je oduvek, šta da radim. Ali sada, iako sam znala da kamere snimaju i da nisam nevidljiva, mozak je, pretpostavljam, po mehanizmu na koji inače povezuje situaciju i reakciju, zaboravio da signalizira pojavu treme. Odlično, za početak!

Stiže nam pivo, Nikšićko Tamno, konobarica spušta čašu na tanjir koji je već bio postavljen ispred svakog gosta. Hm, to nije loše, čaša je NA tanjiru, dakle, kreće napipavanje od većeg ka manjem - sto, tanjir, čaša, aha, tu je! Polako je podižem, razmišljajući da l’ ću nabosti nos ili bradu, ali rub čaše stiže tačno na mesto. Par gutljaja Nikšićkog Tamnog, čiji je ukus u mraku još bolji od standardno odličnog, i atmosfera postaje još opuštenija :)

- Čekaj, a da se kucnemo?
- Kako bre da se kucamo u ovom mraku, pij to pivo i ćuti!
- I gledaj da se ne ispolivaš :)
- GLEDANJE je večeras oksimoron!
Smeh.

- Ma daaaaj, ajdeee... Živeli!
- Ajde, kad si navalila...
Čvonk!

- Upsss, izvini, valjda nije pukla čaša!
- Nemam pojma, ne vidim :D

Cinnn!
- E, bravo, ovo je bilo bolje! :)

Gorica i Dragan su vodili program. Zvučnici su se nalazili negde sa moje desne strane, pa sam, logično, sve vreme zamišljala da su i oni tamo negde, desno od mene, i relativno daleko. Dok u jednom momentu nisam ukapirala da je njihov sto tik sa leve strane pored našeg stola, i da je Dragan došao da pita kako nam se sviđa predjelo.

- Ummmm... A koje predjelo?!
- Ono koje je servirano na svakom, pa i vašem stolu! Poslužite se! :)
- Upsss, paaa... Nismo videle :)
Smeh.

- Olja, gde je taj tanjir, je l’ tu ispred tebe?!
- Tu je negde, sad ću da ga napipam, evo ga, to je oval... Evo, okrenula sam ga OVAKO.
- Ahaaaaa, OVAKO? Pa što ne kažeš?!

Napipavam rub, hvatam nešto duguljasto, rapavo. Po teksturi je nešto prženo, i vrlo hrskavo, rekla bih. Gric!

- Mmmm, što je dobra ova pitica sa sirom, je l’ da, Tanja?
- Sa sirom? Gde si to našla, ja jedem kanape sa ribljom paštetom?!
- Otkud znam gde sam našla, gde i ti, valjda :)

Kad je stiglo glavno jelo, tek onda nastade zabava, iako smo unapred odabrale meni. Tanja pileći, Olja goveđi, ja svinjski, ali nismo znale tačno šta ćemo dobiti. Tanji su stigla krilca, bezobrazno dobro ispržena. Krilca se ionako jedu rukama, tako da, tu nije bilo većih poteškoća, rekla bih. Olji je stigao biftek u komadićima, sa dosta zeleniša, u vidu salate, i ona je čak uspela viljuškom da jede. Ja sam dobila svinjska rebarca, koja sam, a šta ću drugo, napala prstima :) Znate kako su ona onako leeeepo upacana u pikantan, slatkast, lepljiv sos... Mmmmmm... Rebarca su bila s-a-v-r-š-e-n-a, a koliko su se dobro uklopila uz Nikšičko Tamno, neprepričljivo! Naravno, došlo je do robne tj. prehrambene razmene, pa je svaka probala sve od navedenog, uz puno smeha, sudaranja, brljanja prstima po tuđem tanjiru... Jednom rečju - veselo!

Delić atmosfere možete videti na ovom snimku, a ja vam toplo preporučujem da, ako ne živite u Cirihu ili nekom od gradova koji imaju dark dining restoran, improvizujete za sebe i dragu vam osobu, ili više njih, večeru u mraku, kod kuće. Isključivanjem čula vida utičemo na izoštravanje ostalih čula, što je krajnje logično, a opet, samo po sebi, veoma izazovno! Potrebno je samo da obezbedite gostima (i sebi, ako želite, a verujte mi da želite) poveze takve da zaista nikakva svetlost ne prodre do očiju. Ja već razmišljam šta bih spremila i koga bih pozvala... :)

Takođe, iskrene preporuke za restoran Supermarket Talas, na zemunskom keju, i kombinaciju svinjskih rebaraca i Nikšićkog Tamnog, bez obzira na količinu svetlosti i doba dana. Dobro, ne morate baš za doručak...