Kod Milice, od jutra do (preko)sutra

Ističe jun, a sa njim i poslednji krug igre FBI rukavice u osmoj sezoni, u kom smo istraživali blog Na tanjiru.

Isprobala sam nekolicinu recepata odande, a da mi je vremena i tolerancije (na sve namirnice), isprobala bih ceo blog :) Ne znam za ostale, ali mene Milica, autorka bloga, uspe da zainteresuje za maltene svaku stvar o kojoj piše. A ja vam nisam baš od onih koji se lako lepe na lepe reči, stekla sam imunitet na superlative, slatkorečivosti i preterancije generalno. Ono po čemu se Miličine lepe reči razlikuju od ostalih je što su njene bezuslovno iskrene, i nikad preglasne.

Milica je posvećena zdravoj ishrani na neki svoj način. U smislu da nije u potpunosti priklonjena ni jednom od raznih imenovanih režima ishrane, pritom ne negira niti hejtuje bilo koji, već uzima ono zdravorazumsko iz svega. I čita, mnogo čita, pa još svaki recept proveri više puta pre objave...

I onda mi dođemo na gotovs, i blago nama! Ne znam za vas, ali mene takvi ljudi istinski inspirišu, i lično mislim da je ovo najkvalitetniji domaći gastro blog u vremenu sadašnjem. Statistički gledano sigurno ima čitanijih, al' ja pričam o opštem kvalitetu.

Da ne hvalim dalje, jer će ona opet da se zarumeni k'o ove jagodice na slici ispod, idemo na utiske! Bez nekog posebnog reda, isprobala sam sledeće recepte i/ili ideje:


Čokoladni mafini sa leblebijom

Pričam ja koleginici koja sedi do mene kako sam pravila mafine od leblebija, vidim da se čudi jednako kao i ja dok sam čitala recept, ali vidim i da se zainteresovala. Sutradan ona meni priča da ih je pravila i komentariše kako su neuobičajeni, ali vrlo fini! :)

I zaista su takvi. Vlažni i sočni iznutra, i čokoladni. Jedino što su meni bili za nijansu nedovoljno slatki, al' to je primedba na sopstveni glukozni konto, ne na konto recepta. O utistcima sam pisala u ovom postu, ispod samog recepta, da se sad ne ponavljam. U svakom slučaju - preporuka!


Hrskava pečena leblebija

O istom trošku sam kuvala leblebije za one mafine iznad i za ovu gricku. Toliko je jednostavno za pripremu da nisam mogla da odolim da ne probam. Kuvane leblebije se ocede, naulje, začine i onda peku u rerni. Moje nisu ispale baš hrskavo kao što sam zamišljala, a zamišljala sam hrskavost badema ili kikirikija. Posle nešto razmišljam - pa i nije očekivano da to dobijem od kuvane mahunarke. I jasno mi je da su tu stvari veoma relativne što se tiče vremena i temperature pečenja, a verovatno i samih leblebija... Konsultovala sam Milicu, i ona reče da taj recept ume da zeza tj. da joj se dešavalo da u različitim rernama (a ona se često seli, pa htela-ne htela mora da menja rerne) ispadne različito.

Ja sam kuvala sama leblebije, neke grčke, lepe, krupne, koje kupujem u Maxi-ju. Pekla sam ih bez ventilatora, i neke leblebije su postale neupotrebljivo tvrde, neke druge ostale relativno meke iznutra, a neke su bile taman. Rešila sam da kad nekad budem ponovo pravila idem na varijantu niže temperature pečenja, a duže vreme, i to uz uključen ventilator. I primetila sam jednu stvar: leblebije koje nismo pojeli odmah, stajale su u činiji na stolu par dana, i onda, recimo četvrtog dana od dana pravljenja uzmem da probam, i shvatim da su bolje nego prvog. Verovatno jer su se dodatno na vazduhu osušile, bar one koje su inicijalno bile vlažnjikave iznutra.

Inače, ukus je super, i savršeno je što bukvalno možete izmisliti svoj miks začina.


Puter od kikirikija

Za putere od orašastih plodova sam se zainteresovala kad sam kod Milice čitala izuzetan serijal od šest članaka. Apsolutna preporuka za taj serijal, počnite odavde, i kad iščtate svih šest razumećete zašto toliko volim Miličin rad. Znala sam konceptualno i od ranije da se skoro sve vrste koštunjavog voća i semenki mogu pretvoriti u neki vid namaza, ali ih nisam na taj način pripremala za neku redovnu upotrebu. Možda par puta u životu sam uopšte i probala, uz večiti zbun da li treba dodavati nekog ulja, i kog, i koliko... Kikiriki puter je sada nešto što uvek imam u frižideru, tj. u čak dva frižidera - kod kuće i na poslu, pošto tamo imam ekipicu s kojom doručkujem svakog dana, i svima kikiriki puter dođe k'o desert na kraju obroka, skoro k'o Balaševićevi rezanci s makom :) Ne znam koliko sam već teglica smućkala, imam čak jednu dedicated teglu samo za kikiriki puter, za koju znam da će biti do vrha puna ako uzmem 600 g kikirikija. Prodavačica u radnji zdrave hrane gde najčešće kupujem kikiriki već zna koliko treba da spakuje, pre nego što išta kažem :)

Zaista nema nikakve mudrosti u pripremi kikiriki putera, i ne treba nikakvog ulja dodatnog. Bitno je jedino da je blender (multipraktik, seckalica) dobar, i da posuda bude napunjena dovoljno da sadržaj osetno prelazi visinu noževa. U mom slučaju 600 g je optimalna količina za komotan rad, jer onda blender ima zapreminski dovoljno sadržaja da zaista melje, a ne samo da razbaca sadržaj po zidovima čaše. Nešto sam bila mutila u količini od 300 g, i sto puta sam morala da zaustavljam, špatulom sa zidova posude zgulim sadržaj i gurnem ka sredini, da bi se to samlelo sve lepo. Naravno, što je seckalica manja i potrebna količina je manja, pošto već vidim da me neki gledaju čudno na pomen 600 g kikirikija. Za moj blender i čašu od 1.5 l to je prava mera.

I da, za ovu namenu mi je najbolji blanširan kikiriki. On je ustvari blanširan pa pečen, mada u radnjama uvek piše samo "blanširan", valjda jer se pod pečenim podrazumeva onaj sa ljuskom. Isprva sam mutila puter od pečenog neslanog, a prethodno bih ga ljuštila, što je dosadan deo posla totalno. Bez ljuske je mogao da se kupi jedino prženi, ali on je em pržen u ko zna kom ulju, em je jako slan. I onda sam ugledala blanširan! Bez ljuske, neslan, to je to! Mislim da je takav kikiriki relativno nova stvar u ponudi po rinfuz radnjama, vekovima unazad sam viđala samo pečen, pržen i sirov.

Osim kikirikija pravila sam još putere/namaze od suncokreta, susama (tahini ili taan), oraha, čistog lešnika, i lešnika u kombinaciji sa čokoladom. Ovo poslednje bi bilo nešto poput nutele, samo neuporedivo kvalitetnije i zdravije. O tom namazu biće reči u nekom zasebnom postu.


Čokoladni keks od pasulja

I još malo mahunarki u kolačima! :) Koristila sam sitan žuti pasulj, pošto crni, koji se koristi u Miličinom receptu, nisam uspela da nađem u blizini. Maksimalno sam se pridržavala recepta, i brašno sam stavila pirinčano, a za stavku "puter od orašastih plodova" koristila sam kikiriki puter (domaći, da l' treba da naglasim?), pa sam zato preko sirovih kolačića na plehu utisnula komadiće čokolade i po neki kikiriki. Ispostavilo se da je kikiriki bzvz za odozgo, pošto omekša od vlage u kolačima, pa više dođe kuvan nego pečen. Dok su komadići čokolade bili baš dobro uklopljeni u ceo koncept.

Da nisam probala, nikad ne bih pomislila da se od pasulja može napraviti ovako lep kolač, koji uopšte nema neki strange momenat, dopašće se svakom ljubitelju čokoladnih kolača.  Ja ih sve vreme zovem kolačima, umesto keksom, jer keks mene asocira ne nešto suvo, krckavo, prhko, a ovi kolačići su divno vlažni, a ipak čvrsti i kompaktni. Za preporuku!


Kukuruzni krekeri sa semenkama

Čim sam videla slike, bilo mi je jasno da će me ove grickalice oduševiti. I nisam pogrešila! Nisam u startu bila sigurna da l' ću ja uspeti da razvaljam to testo onako tanko kao Milica, ali, kao i uvek, ona je sasvim bila u pravu kad je objašnjavala koliko je testo lepo i meko i zahvalno za rad. Između dva lista papira za pečenje testo se sasvim lako razvuče, čak i bez oklagije, samo rukama. Kao da radite sa nekim mekim plastelinom, samo ga gurate na od sredine ka krajevima. Direktno rukama se ne bi moglo ovako raditi, jer se dosta lepi za prste, ali ovako između papira je idealno.

Milica najčešće pravi sa palentom, i kaže da sa njom krekeri najbolje očuvaju žutu boju. Ja nisam imala palentu, a u komentarima pod receptom sam videla da su drugi već isprobali i sa običinim žutim kukuruznim brašnom, pa sam i ja tako, i super su! Nisu žuti kao njeni, ali su super! Zarazila sam i koleginicu, istu onu koja je probala i mafine sa leblebijom, a ona je pravila sa kukuruznim grizom, i kaže da su isto odlični. Dakle, može bilo koji vid mlevenog kukuruza!

Mene ovo ukusom najviše podseća na tortilja čips, onaj kupovni, iz kesice, što izbegavamo zbog činjenice da je pržen i da ima neki pojačivač ukusa skoro pod obavezno. Ovi krekeri su minimalno masni, a masnoća je dobra (maslinovo ulje), pritom i dalje imaju taj šmek prženog testa, koji je diiiivan!

Jedino što sam u receptu promenila je postupak soljenja. Ja stavljam so u testo, inače bi trebalo da ide samo preko. Ovako mi je sigurnije, pre svega da neću da zaboravim da osolim razvučeno testo naknadno, ali i da zrnca soli neće spasti sa ipak masnjikavog testa. Jedna ravna kašičica soli je dobra mera. Prvi put sam stavila pola kašičice, i bilo je nedovoljno, pa sam solila i naknadno. Drugi put sam stavila punu, ravnu kašičicu i bilo je taman. Možda zvuči kao puno soli - kašičica soli je 5-6 g, a brašna ide svega 130 g, ali računajte da tu dođe još toliko semenki, i još duplo toliko vode... Bude tu preko pola kilograma testa, tako da je količina soli taman. Nije ni blizu da bude preslano u završnom proizvodu, tj. ako volite slanije, treba dodati još koji gram.

Svi koji su probali, a to je bar deset ljudi (naravno da sam nosila i na posao ;) su bili oduševljeni! Mislim da oduševljenje pre svega potiče od činjenice da niko ne očekuje da tako tanke pločice (a jednom sam ih sekla na pločice, kao na naslovnoj slici - to je najbolje raditi nakon 5 minuta pečenja, jer se sirovo a tanko testo teško seče, lepi se, ovako kad se već malo stegne u rerni nakon nekoliko minuta pečenja, izvučem i zasečem točkić-nožem, pa vratim nazad) mogu da se naprave kod kuće. I uopšte, vidim da ljudi reaguju u stilu da ne veruju da nešto što tako vuče na junk i fast food može biti sve suprotno od toga, a ništa manje ukusno.

Idealno je ako imate dva pleha veličine rerne, jer onda možete peći oba istovremeno. U mom slučaju, dvadeset minuta na 140°C, sa ventilatorom, s tim da nakon pet minuta izvadim da zasečem (ako hoću da zasecam, a nekad i neću, lepo je i kad se ispeče jedan veeeeliki kreker i posle samo izlomi onako nepravilno), a na polovini vremena pečenja plehovima zamenim mesta.

Dakle, čista desetka za ovaj recept, i preporuka da ga obavezno isprobate! Ako biste samo jednu jedinu stvar hteli da probate sa bloga Na tanjiru, ja glasam da to bude ovaj recept!


Sirovi džem od bobičastog voća i chia semenki

Sveže voće, ispasirano i stegnuto čia semenkama, po ukusu i želji malo zaslađeno i začinjeno na ovaj ili onaj način. Ne može da ne valja, je l' da?

Ja sam probala sa višnjama, tj. marelama i veoma mi se dopalo! Od 600 g očišćenih marela dobila sam malo manje od pune velike tegle divnog, osvežavajućeg višnjastog džema. Naravno, ne treba očekivati osobine klasičnog, kuvanog džema. Ovo je više "vodeni džem", ili kao neki voćni žele-puding, manje je sladak i više osvežava, a i dalje se lepo ponaša kao namaz za hleb, i sigurno je isto tako dobar kao preliv za kolač ili sladoled. Sledeći put ću probati isti koncept samo sa psilijumom. Nisam baš ljubitelj krckavosti čia semenki, a nisam uspela da je ih lepo sameljem nikako.

Usput, samo da vas podsetim da je borovnica jedna voćkica koja po svom prirodnom sastavu značajno doprinosi stezanju tj. želiranju ovakvih voćkastih tvorevina. To sam bila sasvim slučajno otkrila praveći sirovi puding od borovnica, banana i tikvica!


Sendvič sa avokadom

Moj prvi susret sa avokadom, pre nekih 20-ak godina je bio upravo u sendviču, dok nisam znala ni kako izgleda plod ucelo, a još manje da spada u voće. U tada malobrojnim radnjama zdrave hrane, moglo se negde naići na te neke, uslovno rečeno neobične sendviče, u integralnim lepinjicama, i jedno vreme sam često kupovala baš sendvič sa avokadom, i neki sa šniclom od soje (ahm... dobro!).

Kasnije sam kupila i probala avokado onako samostalno, jedna koleginica je pokušala da me ubedi da je super ukusan kad se malo posoli i prelije limunovim sokom. Probala ja tako, al' meni je to bilo nekako bljaks. Valjda mi je sama tekstura avokadovog mesa bila odbojna, ili nedostatak ikakvog ukusa, ne znam... Uglavnom, tako samostalno ga nisam volela, a kad se nađe u nekoj gužvi, guakamole salati ili izblendiran u namazu, onda nema problema.

Na sendvičima je avokado zapravo u svojstvu namaza, iako se koristi u kriškama. On je sam upravo takav, kao podeblji sloj neke paštete, nekog namaza. Uz omiljeni integralni hleb i dodatke koje volite, eto savršeno zdravog doručka.

U mom slučaju - domaći ovseno proseni hleb (recept u razvoju već preko nekoliko!), premaz od maskarpone sira, pa kriščice avokada i malo dimljene ljute paprike uz kolutiće rotkvica i grančice sveže mirođije preko svega. Predobro je bilo!


Jutarnja sirova kaša od heljde i bobičastog voća

Spadam u one koji vole ukus testa i peciva sa heljdinim brašnom, čak i ako ga ima u većim količinama. Ali kuvano zrno mi nešto ne ide, probala par puta, čak i uz ne znam koju količinu najukusnijih dodataka, meni se lice zakiseli dok žvaćem tu stvar... U tom smislu, ovaj koncept kaše od heljde je za mene kao izmišljen, jer se heljda izblendira do neprepoznatljivosti sa ostalim sastojcima - milina!

Koristi se sirova, namočena heljda, koja se ispere i samelje sa bobičastim voćem, bananom i začinima po izboru. Koristila sam voće koje je Milica u receptu napisala, maline i bananu, ali stavila sam duplo više od navedenih količina :D Dakle, 300 g malina umesto 150, i jednu celu bananu umesto pola - za svaki slučaj, jer mi se na oko učinilo malo voća, pa u strahu mi heljda ne izdominira... Voće sam koristila zamrznuto (i maline i iseckanu bananu sam zamrzla veče unapred), i to je bingo kombinacija, ako mene pitate! Kaša je imala teksturu sličnu tek natočenom milk-šejku iz Meka, znate onu fazu kad je šejk toliko gust da ne može da prođe kroz slamčicu?! E, tako je i ovo bilo! Kad odstoji u frižideru onda, naravno, malo omekša, ali ne pretvori se u vodicu kao šejk iz Meka, što je i logično, pošto je heljda heljda, nije voda/mleko, "brašnasta" je i ne može se otopiti. Priznajem, tokom blendiranja sam probala smesu i konstatovala da bih volela da je maaaalo slađa, pa sam dodala par kašičica fruktoze. Al' to je stvarno stvar ukusa i navika. Krenite bez zaslađivača osim voća, pa probajte i kasnije dodajte, ako procenite da treba.

U suštini, ovaj recept je baza za bar dva proizvoda u zavisnosti od razmere heljde i voća - kašu sa voćem, i voćni šejk zgusnut heljdom. Čega se sve nikad sama ne bih dosetila, stoga, Milici hvala :)

Pa eto, ako bi trebalo da rezimiram utiske u pet reči, rekla bih samo...

MI-LI-CE-EE, CA-RI-CE-EE!
PI-ŠI NA-AM, ČE-EŠ-ĆE-EE!
(ore se tribine! ;)