Zbrka sa etiketama

partnerski post, u saradnji sa Blic Žena i Nectar Life Organic

Etikete čitam iako ne razumem sve što tamo piše. Verovatno do tančina ne razume niko osim prehrambenih tehnologa, a i oni moguće samo unutar svoje grupe proizvoda.

Sećam se da je pre jedno 15 godina kružio doc sa spiskom prehrambenih aditiva, podeljen na opasne, manje opasne i bezopasne. Puna A4 strana sitih E-ova i brojeva spakovanih u nekoliko kolona. Sećam se i saveta sa interneta da se ta lista odštampa i nosi stalno sa sobom, pa u radnjama, na licu mesta kupovine, proverava potencijalna štetnost proizvoda poređenjem sastava sa sadržajem liste. Bilo je i drugih saveta: da naučimo napamet makar one najštetnije, da bismo ubrzali taj proces validacije. Sa jedne strane logika nalaže - “Suludo, nikad nećeš moći svaku stvar ovako proveriti, taman da dan traje 36 sati i da imaš perfektnu memoriju”, sa druge - strah, a on je ćudljiv kad je pokretač, jer ume da pretera a da mi ne primetimo odmah, može da bude objašnjenje i za takvo ponašanje krajnjih korisnika.

Kao suvenir iz tog vremena, ponela sam "znanje" da je E330 kancerogen i dan-danas ga lako uočavam na etiketama dok skeniram sastav nekog proizvoda. Naučena sam bila i da ne padam na foru kad negde piše “limunska kiselina”, jer to je limuntus, sintetički dobijena limunska kiselina, tj. E330. Dosta kasnije, pričam sa drugaricom koja je doktorirala na farmaceutskom fakultetu, i ona mi reče da E330 uopšte nije štetan. Hmmm...

Nekada je verovatno sve imalo više smisla, dok industrija nije odmakla ovoliko, dok su procesi bili primitivniji i namirnice manje prerađene. Tada su i liste sastojaka sigurno bile razumljivije za potrošače. Tehnologija gura dalje, nastaju nova pomoćna sredstva za duži rok trajanja, za održavanje gustine, za poboljšavanje ukusa, mirisa, mekoće, boje... Svi oni nose neke oznake, ko će to sve razumeti i ispratiti? Jedino što je meni danas logično je da gledam da proizvod ima što manje tih nepoznatih reči, a ne da paranoišem i upisujem tehnološki fakultet pod stare dane da bih umela da pazarim u supermarketu.

Nekad i ne gledam sastav, pa nasednem na obmane s prednje strane ambalaže. Primer. Kesica majoneza, piše “Majonez sa maslinovim uljem”, masline na slici, vrlo jasno i ubedljivo. “Vidi, baš dobro da i to posoji, ma koliko bio industrijski, ovaj majonez mora biti bolji od običnog, daj da uzmem jedan da probam”. Kod kuće pogledam sastav: suncokretovo ulje, voda, sirće, žumanca, senf, so, arome, maslinovo ulje 0,2%... Eeeej, nula zarez dva posto!!? Slikala sam, evo! Pa, odakle obraza da se stavi slika maslina, i da se uopšte navodi prisustvo maslinovog ulja u nazivu proizvoda, ako je ono zastupljeno u toj mizernoj količini?! Kod sokova je onoliko buke bilo, da ne sme slika voća, ako nema bar 50% voćnog sadržaja, ali očigledno kod drugih proizvoda nije sve regulisano.

Nectar Life Organic

Najlakše bi bilo da sve kupujem organsko, to bar lako raspoznajem po markici pa maltene i ne moram da čitam sastav. Jer znam da je dobar, inače proizvod ne bi dobio sertifikat. Ako su negde na ambalaži samo upotrebljene reči “organsko”, “prirodno”, “bio” itd, to sve ne znači da je proizvod organski. Samo je markica garancija.

Dobiti sertifikat nije jednostavno, niti isti važi beskonačno. Oni se izdaju na rok od godinu dana, a produžetak iziskuje novu kontrolu. Sertifikate izdaje Organic Control System, njihov logo je tamno zelene boje (BIOCS), on može i ne mora da bude istaknut na ambalaži, dok nacionalni znak, okrugla markica unutar koje ćirilicom piše “organski proizvod”, mora.

Cena organskih proizvoda je ono što mi je često problem. Da imam neograničen budžet i više vremena za nabavku, verovatno bih kupovala samo organsku hranu. Pošto je to daleko od realnosti, onda je lako. Kad smatram da mogu, ja kupim. Kad ne mogu, kupim ono što mogu, i što ne sadrži mnogo nepoznatih reči...