Kokos kiflice

Fine, prhke kiflice od kokosa, oblikovane kao potkovice, kao simbol sreće. U nastavku vas čeka pouzdan recept, praćen ličnom pričom o moći uverenja i generalno - o sreći.

Nisam nikada imala običaj da ljubav izjavljujem, ni onima koje sam potpuno iskreno i užasno mnogo volela. Otpor se stvorio iz više razloga, a jedan od njih je osećaj da se tim rečima izgubila vrednost, da se ljudi oko mene olako razbacuju izjavama ljubavi, dok često postoji neki drugi motiv u pozadini, i da su se te dve reči, koje treba zvučno da iskažu čaroliju srca, izlizale. Njihovom upotrebom i ja bih dala pristanak na kliše.

Drugi razlog je, što bi "volim te", izrečeno partneru oči u oči, u mom svetu značilo potpuno ogoljavanje, skidanje svake vrste oklopa, apsolutnu predaju. Najvišu tačku u smislu bliskosti. Najjače oružje koje nema dopunu, bilo bi potrošeno. Šta posle? Kako sledeći put iskazati ljubav?

Tako sam ja razmišljala.

Godinama.

Dok me dete nije naučilo lekciji.

kokos kiflice

- Mama, ja te puno volim!

To mene dočeka svakog dana od jedanaestogodišnjaka, dok ulazim u stan na povratku sa posla, dok još nisam ni vrata zatvorila, ni tašnu skinula, umesto "ćao" :)

Ne znam tačno kada je to počelo, ima možda godinu-dve, kako je mlađi sin počeo da mi govori više puta dnevno "Mama, ja te volim", onako iz čista mira, u prolazu, ili čak u sred neke igrice koju posvećeno igra na kompu, samo na tren makne jednu slušalicu sa uveta i okrene se u mom pravcu i kaže, tačnije više otpeva, brzinsko "Volim teee!" Nasmejan, srećan, veseo.

Ja se na tu izjavu u prvoj sekundi rastopim, a u drugoj zamislim. Znate već, umeju deca da manipulišu, kad nađu slabu tačku. Pa se brzo opet pokupim iz one barice u čvrsto stanje, cmoknem ga da sve pršti i kažem "Pile moje!", što je zapravo moje "Volim te!", samo drugim rečima.

Onda je počeo da preteruje, da mi u svakom prolazu govori da me voli, i ja sam mu jednom prilikom održala lekciju, da preterivanje ni u čemu nije dobro, pa ni u izjavama ljubavi, da to onda gubi smisao...

On me saslušao, okicama širom otvorenim, pomalo zbunjenim, pomalo vlažnim...

- Ali mama! Ja tebe STVARNO mnogo volim! Zašto mi ne veruješ?

Nokautirao me je ovom jednostavnom istinom. Ja njemu NE VERUJEM. To je suština. Ne verujem, jer sam digla gard prema tim rečima, jer sam ja odabrala da se tim rečima ne veruje.

- Izvini, pile. Verujem ti, i ja tebe stvarno mnogo volim! Nisam mislila ništa loše, samo sam...

Zagrljaj.

Cmokić uzajamni.

On opet srećan, kao što je i uvek srećan, odskakuta dalje.

Veselo je dete, jednostavno, neposredno, osećajno. I dalje u krevet ide sa plišanim igračkama, uvek odabranim u grupicama, koje posle par dana zamenjuje drugom grupicom, jer su svi oni njegovi "sinčići", pa ne želi nikoga da zapostavi. Jednom prilikom sam ga ujutru zatekla u suzama, nakon što je prespavao sa novom igračkom koju je mnogo želeo, jer mu je bilo krivo što je time povredio malog žutog medu, starog drugara koji je te noći ostao na polici... Sledeće večeri je poveo i njega, kao četvrtog, iako obično uzme po troje - problem rešen, idemo dalje, ponovo srećan, takav je on!

Dok mi je u glavi i dalje zvonilo njegovo pitanje, iznutra me poplavi neki ogroman talas...

Samoprekor.

Odakle ti, do sto đavola, pravo da svoju skeptičnost namećeš drugima, pa još onima koji su ti u životu najvažniji!? Koji su i dalje prečisti i prenevini? Jes' ti normalna, Majo?!

Osvešćivanje.

Suze sreće.

Oprost.

Sebi samoj.

Osuda je toksična, kako drugih tako i sebe, isto koliko i nevera. Ja sam bila odabrala da ne verujem, da sve u startu prepolovim, da uzimam sa rezervom. I OK, šta je bilo - bilo je. SADA biram da neću više tako! Od sada ću da verujem, makar nekad i pogrešila. Lepše je kad verujem, kad otpustim otpor, jer...

Sigurno nisu sva "volim te" u okolnom svetu nikad ni bila lažna i iskalkulisana, za svoj otpor sam kriva sama, jer sam ga stvorila od ubeđenja da ako neko drugi oskrnavi svetinju, da je ona skrnava i za mene.

Te su reči, baš kao i sama ljubav bilo koje vrste - potpuno besplatne i dostupne svima. Šta će ko s njima učiniti, da li će ih upotrebiti ili zloupotrebiti, razumeti ili nerazumeti, uzvratiti ili odćutati, premeravati ili poverovati, štedeti ili deliti, da li će ih se plašiti ili prigrliti... To je na svakom od nas, da izabere, da proba. I da se predomisli ako treba, i da odabere drugu opciju, za to nikada nije kasno!

Iz iskustva govorim! :)

Hvala što čitate, volim vas sve! :*

Kokos kiflice
recept za štampu

Sastojci:
350 g brašna
200 g kokosovog brašna
100 g šećera
1 kašičica praška za pecivo
1/3 kašičice soli + kašika vode
1 jaje
250 g omekšalog putera
par kašika mleka (ako bude potrebno, vidi postupak)

i još
prah šećer, za umakanje kiflica

Postupak:
1. U posudi za mešenje pomešati brašno, kokosovo brašno, šećer i prašak za pecivo. Trećinu kašičice soli razmutiti sa kašikom tople vode da se so otopi, dodati u suve sastojke, kao i jedno jaje. Malo promešati, dodati omekšali puter i zamesiti testo, prvo varjačom pa rukom.

2. Ako je suvo i neće da se sjedini, dodavati kašiku po kašiku mleka. Treba da se postigne gustina da se mogu formirati grudvice koje se ne raspadaju i ne rone, ali da testo ostane čvrsto. Možda mleko i neće biti potrebno, zavisi dosta od samog kokosa, meni je ovog puta trebalo 4-5 kašika.

3. Od testa vaditi grudvice od 15-ak grama, svaku među dlanovima više stiskanjem nego valjanjem početi tanjiti, pa dalje na radnoj površini razviti u tanak valjak od oko 12 cm dužine i pažljivo mu saviti ivice da se dobije oblik potkovice.

4. Ređati na veliki pleh od rerne postavljen pek papirom, peći na 180°C oko 18-20 minuta, da kiflice tek blago promene boju sa gornje strane, a rubovi se zazlate. Od ove mere dobije se oko 65-70 kiflica, pa je potrebno peći ih iz dve ture jer ne staju sve na jedan pleh.

5. Kad se ohlade, kokos kiflice uvaljati u prah šećer. Čuvati u kutiji s poklopcem i poslužiti s ljubavlju!