Buhtle sa džemom

Porodica, smeh i miris sveže ispečenog testa su sve što je potrebno da se hladni zidovi pretvore u topao dom. U nastavku sledi proveren recept za fine, meke, puteraste buhtle i priča o najjačoj od svih žena koje sam upoznala...

Svakog vikenda sam kod mame i tate, da se nađem, da pomognem oko kuće, nabavke, kuvanja, da se družimo, da pričamo, da budem tu. Stari su, a mama je i prilično bolesna.

I svakog vikenda ja svedočim jednoj nesvakidašnjoj snazi u nekome ko nema 50 kg, ima 84 godine i kancer u poodmakloj fazi. Svakog vikenda se pitam koliko li nam je takvih dana još ostalo, svakog vikenda se trudim da ne delujem tužno i zabrinuto, već zahvalno što smo još uvek tu, svi zajedno...

Mama je dete koje je osetilo nemaštinu, devojčica koje je naučena na skromnost, devojka koje je velikom voljom i radom stvorila mnogo. Pre završetka studija se udala, sa bebom u naručju spremala diplomski i već tražila posao.

U momentu kad je delovalo da je najveće brige zbrinula, porodicu zaokružila, dvoje dece rodila, poslovno napredovala, došla do većeg stana u lepšem kraju, paralelno opremajući vikendicu i plac u Banatu, desila se velika nesreća - poginuo je sin prvenac. Dečak od 12 godina, onaj kog je dojila dok je fakultet završavala, u saobraćajnoj nesreći, ni do bolnice nije stigao.

Dve godine kasnije, u svojoj četrdeset drugoj, rodila je mene. Želja da uprkos svemu životu vrati boju i osmeh, dovela je do odluke na još jedno dete. Ne postoje reči koje bi opisale moje divljenje takvoj odluci, takvom pogledu na život... Sva sam uzdrhtala i upravo sam zasuzila, kao i uvek što zasuzim kad nekom o ovome pričam, jer ne mogu pojmiti kako je uopšte moguće nastaviti život posle takvog gubitka. 

Ta snaga, ta nepopravljiva vera u neko bolje i srećnije sura, meni deluju nestvarno...

Moje srećno detinjstvo je u najvećoj meri bilo srećno jer sam imala nju. 

Tata je bio tu, on je bio pordška, ali ona je bila i glavni maestro i glavni fizikalac u porodici. 

Ona mi je svako jutro mutila žumance sa šećerom i vodila u vrtić. 

Ona me je kasnije vodala po muzičkim, baletskim i ostalim školama koje su dolazile i prolazile. 

Nikada mi nije prebacila što ništa od toga nisam isterala duže od godinu dana. 

Ni kasnije, u prilično nezgodnom pubertetskom periodu, kad je išla na roditeljske sastanke, reč nije rekla kad je postalo jasno da ću pasti prvu godinu gimnazije. 

Kao ni pred kraj treće godine, kad sam odlučila da potpuno napustim školu. 

Verovala je da kaznom neće postići ništa, da pubertetske bube moraju proći, da će sve doći na svoje. Što se sve i desilo, ali dosta kasnije. Pomogla mi je, mada ja to tada nisam znala, upravo prihvatanjem svih mojih budalastih ideja. 

A šta je stvarno osećala, to samo ona zna...

Po profesiji filolog, sklona komunikaciji i nesvakidašnje vredna, radni vek je provela u komercijali. Zastupala je nemačke proizvođače medicinske opreme, verovala je čvrsto u klasičnu medicinu i farmaciju, često je putovala, volela je svoj posao. 

Kasnije je, sa još par kolega, istupila iz državne službe i osnovala privatnu firmu u kojoj je radila do penzije, a i nakon toga, provevši nas kroz devedesete manje-više neosetno.

Kad je zašla u godine i krenuli zdravstveni problemi, snašli su je operacija na otvorenom srcu, četvorostruki bajpas, moždani udar, pejsmejker i kancer dojke. 

Ovo poslednje, uz operaciju, zračenja i višegodišnju hormonsku terapiju nije izlečeno do kraja, vratilo se, naraslo i početkom ove godine otpočeta je hemioterapija u tri ciklusa. Prvi ciklus smo prekinuli pre planiranog završetka zbog izvesnih komplikacija, u toku je pauza, za par dana počinjemo drugi. Ona je na nogama, našminkana i nalakiranih noktiju, skoro uvek nasmejana i raspoložena, jer veruje da će biti bolje. 

Ne žali se, nema ona vremena za samosažaljenje. 

Jer brine da li je tata doručkovao, treba li mu pomoć da namaže i izmasira nogu koja ga koči, preslišava se da li je plaćena rata za održavanje zgrade, iseca iz novina članak o nekom novom suplementu i sprema se da pođe na glasanje za gradonačelnika. 

Na putu do tamo će zastati i dati pedeset dinara baki koja prosi i konstatovati da je zaboravila da ponese kesu sa danima sakupljanim mrvama hleba za golubove.

Sinoć smo zajedno rešavale ukrštene reči i u jednom momentu se toliko smejale, da mi je na tren delovalo da sam sela u vremeplov, da sam opet mala, a ona opet zdrava. 

Iz rerne zamirisaše ljubav, bezbrižnost i buhtle sa džemom...

Buhtle sa džemom
recept za štampu

Sastojci:
za testo
500 g brašna
1 kašičica soli
1 jaje
2 žumanca
220 ml toplog mleka
100 g šećera
20 g svežeg kvasca (1/2 kocke)
narendana korica jednog limuna
1 kašika soka od limuna

i još
džem, za punjenje buhtli, poželjno gušći
80 g putera, za umakanje
prah šećer, za posipanje

Postupak:
1. Mleko i šećer staviti u manju šerpu i ugrejati. Ne treba da provri, samo da postane toplo. Skinuti sa vatre, dodati kvasac, promešati da se otopi.

2. Brašno prosejati, dodati kaščicu soli i istruganu limunovu koricu. Sad dodati jaje, žumanca, mleko sa kvascem i kašiku soka od limuna, pa umestiti glatko testo, prvo varjačom dok tečnost ne pokupi svo brašno, a posle rukom, ako treba. Pokriti plastičnom folijom i ostaviti oko 45 minuta da testo naraste.

3. Testo preručiti na radnu površinu dobro posutu brašnom, posuti malo brašna i sa gornje strane testa, rastanjiti ga rukama pa oklagijom, do debljine oko 1 cm. Iseći na 16 kvadrata, na sredinu svakog staviti kašičicu džema, pa pokupiti krajeve i formirati loptice.

4. Puter otopiti i sipati u malu činiju, pa svaku lopticu kratko umočiti sa svih strana u puter i redjati na pleh (moj je bio okrugli 30 cm, ali može i manji, 26-28 cm). Ostaviti bar pola sata, ili više, da buhtle lepo narastu, a za to vreme uključiti rernu na 180°C.

5. Preliti ostatkom rastopljenog putera, pa peći oko 20-25 minuta. Pečene buhle ostaviti 10-ak minuta da se prohlade, pa obilno posuti prah šećerom. Služiti tople, tada su najlepše. Pažnja - kad su buhtle prihvatljivo tople za jelo, džem je i dalje vreo!

p.s.
Recept je u osnovi čuveni Masaterin, sa nekim mini izmenama.