Tart sa maslinama i mirođijom

Kako je korona unela sreću u moj život i recept za super fini slani tart, kao uvod u novogodišnju večeru.

Na izmaku nam je 2020. godina.

Svima nam je donela promene.

I meni je.

Od marta, od kako je krenulo vanredno stanje zbog korone, radim od kuće. Uvek sam se izjašnjavala kao neko ko se samoinicijativno ne bi odlučio na to. Da vam ne nabrajam sad pojedinačne razloge zbog kojih sam tako razmišljala, ali mogu se svesti na jedan - spora sam u svemu, pa i u privikavanju na bilo kakve promene. Stoga ne volim promene. Ili ih se bojim. 

Ali pošto me niko nije pitao, i dobro je da nije, morala sam se i na rad od kuće navići. 

Ima tu i prednosti i mana, ali sad ću samo o prednostima. Najveća je ta da sam boravila kod kuće u vreme u koje nikad ranije nisam i da sam zbog toga, neplanirano, proširila porodicu :)

Đura Babić

Đuru sam pokupila sa nepuna dva meseca starosti i dve friško slomljene butne kosti. 

Nisam to planirala, ali neobičan splet okolnosti je odlučio umesto mene. Uzela sam ga sa namerom da mu obezbedim operaciju i da ga odnegujem do oporavka, pa posle da mu tražim dom, jer mi već imamo psa i drugi bi nam bio previše.

Ovo je Đura na dan kad smo se upoznali.

Anđeo!

Beo, sa srcem na njušci, buckast, cakan, prava beba! 

Beba koja je nedavno prohodala, ali sad ne može na noge. Samo leži u lavoru i s vremena na vreme zacvili, pa se opet ućuti. 

Operacija

Prelom je bio svež i operacija je morala da se uradi hitno, jer ako bi kosti krenule da srastaju tako kako su ostale, ne bi imao šanse. 

Odneli smo ga u Veterinu Beograd...

Kratka digresija, jer moram. Čula sam gomilu puta "nemoj tamo, to je državni veterinar".  Mislim se - predrasuda da su u državnim službama svi ili korumpirani ili blejači je tvoje uverenje, ne moje, pa tebi srećno s njim, a ja odoh u Veterinu.

Tamo su ga snimili i zakazali operaciju za sutradan. 

Vet je rekao da će dati sve od sebe, ali da smatramo za uspeh i ako ga dignemo na tri noge. 

Maličak, morao je pod totalnu anesteziju i sve je podneo junački. Dobio je dve šipkice, po jednu u svaku butinu, koje su dosta štrčale van. Šipkice se stavljaju kao potpora, da drže pravac kostima koje tek treba da srastu, ali obično se ne ostavljaju da vire mnogo, tek toliko da se kasnije mogu uhvatiti klještima i izvući. Kod Đure je moralo da štrče malo više, jer oporavak u proseku traje 6 nedelja, a on je štene koje će značajno porasti za to vreme, pa zato.

Po savetu veterinara da mu ograničimo prostor, kupili smo kavez u roku od odmah i smestili ga pored bračnog kreveta. Morao je boraviti u kavezu dok traje oporavak, da se ne bi desilo da se slučajno povredi. 

Dan posle operacije on se podigao na sve četiri, ostao tako sekundu ili dve, pa se skljokao. Ali USTAO JE 24h nakon operacije obe butne kosti!!! Isplakala sam se od sreće kao nikad!

Ipak, ustajanje nije bilo poželjno, jer je veterinar savetovao strogo mirovanje. 

A ja ne znam kako bih psu objasnila da treba da miruje, a ne da pokušava da ustaje! Ipak, pošto radim od kuće, mogla sam da ga imam sve vreme na oku, odnosno, kao što se ubrzo ispostavilo kao najbolja opcija, mogao je biti veći deo vremena - u nečijem krilu :) Kad bismo ga Paja ili ja uzeli u krilo, on bi se šćućurio i smirio, i ne bi ni pokušavao da ustane. Mrvica jedna mala i dobra! 

Još tada sam na Instagramu objavila da negujem jedno preslatko, ali povređeno štene i da mu tražim topao dom, čim se bude oporavio. Javile su se odmah dve devojke koje su bile ozbiljno zainteresovane i verovala sam da će Đura završiti kod jedne od njih.

Prvi koraci 

Osim onog ustajanja na par sekundi drugog dana po operaciji, Đura nadalje nije ni probao da ustane. Dobar deo vremena je provodio kod mene u krilu ili na krevetu gde bi ga neko pazio, a ovaj se zabavljao plišanim delfinom i po malo "gmizao" i tako se kretao. Dok se ne umori i ponovo ne zadrema.

Desetog dana po operaciji odemo na kontrolu, pitam ja veta da l' je OK što Đura ni ne pokušava da ustane, on reče da je sad već poželjno da počne po malo da se diže i da proba da se kreće, i pokazao mi neku vežbicu da mu radim, da mišići ne oslabe.

Đura kao da je čuo o čemu smo pričali i sutradan, jedanaestog dana po operaciji, on je ustao i napravio prvih nekoliko vezanih koraka! Istog dana je krenuo da ustaje češće i čak prošetao cela "dva kruga" po kavezu. A ja opet u plač od sreće!

ako ne možete videti video, klik na ovaj link

Nadalje je sve teklo po planu, napredak je bio evidentan, ali ipak, trebalo je odčekati punih 6 nedelja, da bi se smatralo da je oporavljen skroz. 

U to vreme on je već hodao sve više i sve češče, ali i dalje samo po kavezu. A u kavezu, preko ćebenceta prostrta pelena-prostirka, celom površinom (hvala onom ko je izumeo, inače ne znam kako bih postigla da perem i sušim ćebence cca. sedam puta dnevno). A njegove šipkice oštre na vrhovima i stalno cepaju pelenu ili se upetljavaju u nju. Malo, malo, pa ga otkačinjem od pelene. 

Dok mu 18 dana po operaciji nisam, slučajno, zajedno sa pelenom upecanom o vrh šipkice koja mu je virila iz noge, izvukla i samu šipkicu!

LJUDI MOJI...

On je samo cvilnuo na sekundu, a meni se zamantalo u glavi i od straha sam htela da se onesvestim! Izvukla sam mu šipku koja je bila potpora i držala pravac kostima! I izvukla sam je kao čačkalicu iz sira, bez ikakvog otopora! Aaaaaaa!!!

Sećam se da je bilo oko 15h, da sam pozvala Srkija koji je bio na poslu, da je doleteo i odvezao nas kod veterinara, i da je ovaj, nakon što je smireno odslušao moju konfuzno uspaničenu hrpu reči, uzeo da opipa Đuri nogu i rekao "Imate sreće, kost je već srasla, biće to OK. Kod štenaca oporavak zna da bude brži nego kod odraslih pasa, ali sad strogo pazite da se ne povredi, da ne bismo morali sve ponovo".

Pet me hladnih znojeva oblilo i pet sunaca ogrejalo!

Vratismo se kući i ne pamtim da sam se tako isplakala kao tad, kad je opcija "zasrala sam" već bila iza nas. Onda me Đura pogleda svojim dobroćudnim i radoznalim okicama, a ja udri u novu rundu plakanja, ovaj put od sreće što je ipak sve u redu. Sećam se da me je od stresa stigao ogroman umor, da sam bukvano morala da legnem i sklopim oči, da snom presečem dan iako je bilo tek oko 16h.

Sledećeg jutra, ustajem i spuštam se do kaveza da pozdravim Đuru i imam šta da vidim! Druga šipkica  leži na peleni, a on šetka i maše repićem! Kako je uspeo da izvuče taj drugi pin - ostaće misterija! Jer, da je vrh bio upetljan u pelenu, tako upetljanog bih ga i zatekla, ali to nije bio slučaj. 

Dakle, 19 dana nakon operacije ostali smo bez oba pina i morali da mnoooooogo pazimo da se ne povredimo iz nehata, jer smo bili tek na pola puta do potpunog oporavka, pošto kosti još uvek nisu bile čvrsto zarasle.

Nadalje je sve teklo dobro, krenuo je da trčka i skakuće i super se oporavio. Neko ko ga vidi prvi put i ne zna da je lomio obe noge, ne bi ni mogao da pretpostavi. 

Ali su krenuli problemi u adaptaciji sa Desom. 

Ljubomora

Desu smo udomili pre dve godine kao štene mešanca, spašeno sa ulice, bez ikakvog zalaženja u poreklo. Htela sam samo da bude ženka, da je crna i da je mešanac. Crni mešanci imaju najmanje šanse za udomljavanje, a meni su preslatki. 

A onda su nas par puta na ulici zaustavljali i pitali da li je to nemački lovni terijer (na šta moj Pavle zbunjeno odgovara - ne, to je Desa :))) pa sam malo proguglala rasu i našla toliko sličnosti da sad i ja verujem da je Desa mešanac tog Nemca. A oni su malo prgavi i jbn neustrašivi. Kad sam na YT tražila klipove o njima, naišla sam na snimak gde njih par napadaju medveda... Dakle, Desa nije slatkica i mazica, sa ljudima je OK, ali sa psima je nepredvidiva. 

Đura je mešanac staforda i prilično suprotnog karaktera od Dese. Mazan je kao mače, druželjubiv i sa psima i sa mačkama i sa ljudima i sa bubama i sa muvama i sa... Maše svojim kratkim repićem i raduje se svima i svemu!

Dok je Đura boravio u kavezu, Desi nije smetao. 

Kad je Đurin oporavak zvanično bio završen, počela sam da ih puštam po malo zajedno.

Ovo im je bila prva igra.

ako ne možete videti video, klik na ovaj link 

Ooooh, koliko je tu pomešanih emocija bilo, i mojih i njihovih! 

On blentava beba koja je jedva dočekala pseće drušvto i htela bi da se igra, a Desa po prirodi nezgodna plus sad još ljubomorna k'o pas i zainteresovana samo da ga baci na leđa i objasni ko je glavni, uz sve vreme režanje kao da će ga pojesti čim završi sa igrom. A ja - i svedok i sudija i cmizdra! 

Narednih par meseci smo uvek morali da dežuramo kad ih puštamo zajedno i da ograničavamo igru na pet do deset minuta. Desa nije pokazivala znake da će ga ikad prihvatiti, a on je uporno hteo kod nje.

Potraga za stalnim domom za Đuru se nastavila, uz moje prizivanje raciju i uveravanje sebe same da je tako najbolje za sve. Osim pomenute dve, pojavila se još jedna, nestvarno dobra prilika za Đuru, ali koja bi mogla da se realizuje tek na proleće 2021. A meni je to i odgovaralo. Da ostane još par meseci kod nas, da vidimo da li će Desa početi da se privikava i da li postoji ikakva šansa da ga ipak zadržimo. Jer stvarno ne bih želela ni sebi ni Desi da pretvorim život u pakao, ako joj Đura toliko smeta.

Međurim, mic po mic, i dođosmo do stadijuma da su po ceo dan zajedno, u smislu da ih ne moramo odvajati po sobama i nadzirati non stop, već ostavimo da se slobodno kreću. I dalje ona njega ne voli, ali ga toleriše ili ignoriše, dok god je ovaj ne smara. Njegovo "smaranje" je poziv na igru, na šta ga ona grubo opomene da je ostavi na miru, bukvalno kao da mu kaže "beži ti, mali!", na šta se on, milica, uglavnom povuče, bez ljutnje. Pa kroz pet minuta proba ponovo :) 

A ponekad se i zaigraju, s tim što je mali Đura sad veći od Dese, pa ona ne može više da ga baci na leđa tako lako. 

I mnoooogo je voli. Kad mi grdimo Desu, on laje na nas, da je odbrani :)

Za razliku od Dese koja voli da spava sama, ovaj mali bi samo da je pored nekog. Tako da nam se svima uvukao i u krevet i pod kožu, i odučili smo da ga ipak zadržimo, uprkos svim prethodnim planovima. 

Umesto zaključka

Da nije bilo korone, ne bih radila od kuće. 

Da ne radim od kuće, ne bih mogla da nadzirem malog pacijenta 24/7. 

Da to nisam mogla, danas ne bih imala ovo stafordsko mače, što bi bila prava šteta. 

I ne, nije da ne bih mogla pisati i o problemima i teškoćama kojih je u 2020. bilo, nego neću. Ne da bi ih skrivala i glumila idilu, već da ih ne bih osnaživala. Na šta stavim fokus, to će rasti, pa ga svesno stavljam na lepe stvari, kojih uvek ima...

A sad, konačno i recept!

Ovo je ipak food blog i vi ste ovde zbog recepata, ali nećete zameriti što ponekad priča ode u potpuno drugom smeru, jer - takav je život.

Tart sa maslinama je odličan i kao obična večera sredom i kao uvod u svečanu, novogodišnju.

Prhka kora od putera (Lurpak, divan, danski) sa dodatkom susama, fil od jaja i naaajfinijeg krem sira koji sam probala u skorije vreme (Arla krem sir, isto danski, gladak kao mascarpone, ali mekši i kiselkast), zelenih maslina koje daju karakter i kontrast blagoj osnovi, i cela veza mirođije, jer nisam želela mnoštvo začina, već jedan ali odabran.

Tart je planuo i svi su pitali kad ću ponovo da ga pravim. 

- Za Novu godinu, strpite se, ovo je bila generalna proba :)

Prijatno :)

Tart sa maslinama i mirođijom

recept za štampu

Sastojci:

za testo

200 g brašna

100 g Lurpak putera

30 g susama

1/3 kašičice soli

1 jaje

za fil

4 jaja

150 g Arla krem sira

100 g seckanih maslina

1 veza mirođije

1/2 kašičice soli

za novogodišnju dekoraciju (8 jelkica)

8 kašičica Arla krem sira (oko 80 g)

1 veza mirođije

8 maslina isečenih na kolutiće

8 manjih rotkvica

8 štapića kačkavalja (oko 50 g)

Postupak:

1. U posudu za mešenje sipati brašno, dodati hladan puter isečen na kockice i rukama ga urtljati da se dobije mrvičasto testo. Dodati susam i so, promešati. Dodati jaje, sjediniti prvo varjačom, a onda i rukom, dok testo ne postane kompaktno. Formirati disk.

2. Dno okruglog pleha prečnika 25 cm obložiti pek papirom. Na brašnom posutoj radnoj površini razvaljati testo u krug prečnika oko 33 cm, prebaciti na pleh tako da se ivice testa uzdižu oko 4 cm uz obod. Izbockati viljuškom donji deo testa i ispeći "do pola", tj. 15 minuta na 200°C.

3. Jedno pakovanje Arla krem sira razmutiti viljuškom, dodati 4 jaja i pola kašičice soli i dobro izmešati. Zatim dodati masline isečene na kolutiće i sitno seckanu mirođiju. Uliti u polu pečeno testo i zajedno peći još 30 minuta na 180°C, da se celom površinom zarumeni. Tokom pečenja fil će se naduti, ali će po vađenju iz rerne spasnuti, što je očekivano.

4. Ostaviti tart da se ohladi, pa iseći na 8 parčića.

5. Za minimalističku novogodišnju dekoraciju - svako parče tanko premazati krem sirom, položiti par grančica mirođije (drška grančica ide u vrh parčeta, da se širi naniže, poput granja jelke), štapić kačkavalja zatuputi u oblik trapeza i postaviti ispod oboda parčeta (kao stablo jelke), rotkvicu zaseći tako da joj fali jedan isečak (kao od bureka da fali jedna četvrtina ;) i postaviti na vrh parčeta (kao ukras na vrhu jelke), a preko svega poređati nekoliko kolutića maslina (kao ukrase na jelci).

Napomena:

Umesto krem sira možete koristiti kiselu pavlaku ili grčki jogurt. Umesto maslina, ako ih ne volite, možete upotrebiti neko ukiseljeno povrće, npr. krastavčiće ili nešto iz turšije.